Kalimero se razlikuje po izgledu (jedino pile crne boje) i zato što smatra da uvek “izvlači deblji kraj” jer je mali (“Nepravda, pa to ti je”). Traži pažnju jer je nesiguran (“ja sam mali, oni su sjajni i to nije fer”). Simpatični crtani Kalimero izaziva potrebu za zaštitom, dok u životu ljudi sa ovim sindromom izazivaju suprotna osećanja.
autor: Jasna Bulajić-Stepanović, psiholog-psihoterapeut, psiholog Mense Srbije, psiholog Mense Crne Gore, supervisor Mense Bosne i Hercegovine, jasnab@mensa.rs
Ako ne očekujete, ne možete se razočarati, mada je to često nerealno. Osećaj za pravdu je uglavnom subjektivno obojen. Ako dajete očekujete da se to kad-tad vrati. Nažalost, u životu nije uvek tako.
Pre ili kasnije mnogi prolaze kroz Kalimero situaciju sa partner(k)om, porodicom, prijateljima, u školi, na fakultetu ili poslu.
Primera je mnogo:
- kada mislite da mama i tata više vole vašeg brata ili sestru nego vas;
- kad u školi ili na fakultetu lošije prođete od drugih iako ste više učili;
- neko sa lošijim prosekom i znanjem dobije bolji posao od vas zbog nepotizma;
- kolega dobije unapređenje koje ste vi zaslužili jer duže radite i predani ste poslu;
- dajete se prijateljima a kada je vama teško mnogi nisu tu;
- u ljubavi se dajete maksimalno, svaki put verujete da je to ono pravo, a život vas demantuje;
- izlazite stalno i ništa se ne dešava a mnogi izađu jednom i život im se promeni iz korena na bolje;
- iako ste bili uvek sjajni u školi, a pravedni u životu neki drugi ljudi su bolje prošli i sl.
Iz iskustva se selektivno uzimaju u obzir samo ono što potvrđuje doživljaj večite žrtve, a zasniva na poređenju.
Kalimero sindrom počinje u detinjstvu, kad dete opaža da nema ista prava i položaj kao i odrasli. Sindrom je češći u porodicama gde se favorizuje jedno dete, mada je važniji subjektivni doživljaj.
Kad postoji borba braće i sestara za naklonost roditelja, emocionalna ucena, promenljiv kriterijum nagrada i kazni, česta fizička kažnjavanja i psihološko zlostavljanje, dete usvaja model bespomoćnosti što ruši samopouzdanje.
Očekivanje negativnog postaje deo karaktera. Svojim stavom dodatno nerviraju okolinu, što produbljuje jaz.
Kalimero je večita žrtva. To što želi i što mu je potrebno se razlikuje. Sebe ne vidi kao pesimistu, već realistu, kao nekog ko nema sreće.
Kakav je Kalimero?
Opsesivno se žali. Ko ga ne podržava kao da je protiv njega. Nikada nije kriv, ne preuzima odgovornost, nije samokritičan, ne analizira niti uči iz iskustva. Kritikuje druge da bi izbegao da bude meta, da mu drugi ne vide mane. Pokušava da kontroliše putem emotivne ucene. Smatra da je žrtva nepravde ali je inertan, čak i kad mu drugi nude rešenje. Nema samopouzdanje, ne veruje nikome, preoprezan. Ima sniženu frustracionu toleranciju, spoljašnji lokus kontrole i projekciju kao glavni mehanizam odbrane. Misli da je drugima život majka, a njemu maćeha.
Postoje tri vrste večite žrtve.
Prvi su hronični, nikad zadovoljni, žale se bez stvarne želje da reše problem, ruminiraju, fokusiraju na nebitno. To im prelazi u naviku i utiče na okruženje.
Drugi se ventiliraju, lako izražavaju svoje negativne emocije, skreću pažnju jer su fokusirani na sebe, očekuju uvek negativno. Ne tragaju za rešenjem problema već žele potvrdu od drugih.
Treći su instrumentalni, praktični, usmereni na rešavanje problema. Npr, ako neko skreće pažnju partneru da preterano troši na nevažne stvari svaki put kada se oseća tužno ili ljuto, to je instrumentalna žalba. Jedina korisna stvar kod kukanja je ako navede na aktivnost, kada osobi dosadi da igra ulogu žrtve.
Kako pomoći Kalimeru?
1) Tako što ćete ga razumeti, aktivno slušati, a ne nuditi rešenje.
Postavljajte sugestivna pitanja, npr.”Zamisli da je tvoj problem rešen, kako se osećaš?” Važno je da čuje sebe kako izgovara nešto pozitivno. Ili npr.”Na skali od 1-10, koliko si motivisan da to postigneš?” Ako kaže 10, sjajno, vidite šta mu je potrebno od vas da tako i bude. Ako kaže manji broj prokomentarišite “Zanimljivo. Zašto nisi rekao manji broj?” Tako će navesti razloge za preuzimanje odgovornosti za problem. (Npr.ako ga pitate “Na skali od 1-10, koliko si motivisan da spremiš svoju sobu”, on odgovori 4, vi ga pitate zašto nije rekao manji broj, on odgovara: “zato što mi je dosadilo da gazim preko igračaka noću”. To je tzv. paradoksalna intervencija).
2) Ne pričajte uopšteno, već put do rešenja podelite u korake. Ako vas poklapa pričom, udaljite se, ali dok vi pričate, a ne on, da ne izazovete ljutnju.
3) Ne ubeđujte ga da stvari nisu tako loše. To doživljava lično, kao napad. Ne traži savet ili rešenje, već razumevanje i emocionalnu validaciju.
4) Ako ruminira (stalno priča isto), neka zapiše glavni problem na papir i šta ga još muči kad nije to, tako će se odlepiti od prvobitnog problema.
Prihvatanje nauspeha
Uverenje da se svaki trud isplati, da svi zaslužuje sreću i osećaj za pravdu duboko su kulturološki ukorenjeni od detinjstva. Na tom principu se zasnivaju i bajke i poruke koje šalju roditelji (npr. „samo uči i sve će biti u redu“). Međutim, tako nije uvek u životu. Kad trud nije nagrađen mislimo da je nepravda i osećamo se bespomoćno. Suština je u prihvatanju neuspeha i istovremenoj borbi i kad ne ide po planu. Osećaj nepravde koči sposobnost da učimo iz iskustva i nesvesno potkrepljuje pasivnost. Bolje je usmeriti se na uzrok i napraviti plan promene. Treba razviti sposobnost da brinemo o sebi, ne čekati da se desi čudo, osloboditi se Kalimerove ljuske koja zamagljuje vid. Samo radom na sebi učimo da savlađujemo prepreke, prevazilazimo strah i tako nadmašimo sebe.
