Do juče solidni studenti odjednom, bez vidljivog povoda, ne mogu da se koncentrišu, imaju otpor prema učenju, misle da im pamćenje nije kao nekad, sumnjaju u sopstvenu inteligenciju ili se fiksiraju za određeni ispit kriveći profesora. Okolina se u najpre ne meša, ali svima je jasno da se nešto mora preduzeti pre nego što im se potpuno uruši samopouzdanje. Najteže je kada ih do diplome deli još „samo“ jedan ispit.
Intelektualna (akademska) inhibicija se odnosi na nemogućnost da se uči, pamti i reprodukuje bez obzira na solidne intelektualne sposobnosti i veštine, kao i ranije uspehe. Izraz je otpora prema učenju, odnosno zahtevima roditelja. Ovde spada i sindrom poslednjeg ispita, kao izraz straha od odrastanja, preuzimanja odgovornosti, što se na svesnom planu racionalizuje nedostatkom perspektive (visoka stopa nezaposlenosti), a nesvesni pokretači su separaciona anksioznost, kriza finalizacije i perfekcionizam. Strah od nepoznatog (zaposlenje, venčanje, roditeljstvo, selidba, vraćanje u zavičaj i sl.) stvara anksioznost i blokadu.
Najvažnije je da se najteži ispit ne polaže na kraju studija. Iako je ovome teško odoleti, jer se čini da će osoba biti motivisanija ako preostane manje ispita, treba postupiti upravo suprotno. Poslednji ispit je sam po sebi težak jer ima određenu simboliku, pa ga ne treba dodatno objektivno otežavati. Najbolje je za kraj ostaviti ili omiljeni ispit (koji bi u tom slučaju predstavljao neku vrstu nagrade) ili neki neutralni, lakši ispit (najbolje onaj koji se polaže samo pismeno). Ovo je naročito važno kod osoba koje inače imaju tremu prilikom polaganja.
Ako student ništa ne polaže duži vremenski period, odnosno napravi veću pauzu tokom školovanja, stvara se otpor prema učenju pa ima utisak da mu pamćenje i koncentracija nisu kao ranije. Bitno je da ponovo zavoli učenje, što se najbolje postiže ako uči najpre za „lakši“ ispit prema kojem ima pozitivan stav. Tu se primenjuje pravilo iz kognitivno-bihejvioralne psihoterapije, koje se odnosi na potrebu za pozitivnim potkrepljenjem radi učvršćivanja poželjnog ponašanja, a najveća je nagrada upravo položen ispit. Lakše je to ostvariti ako je cilj dostupniji, naročito kad se izgubi kontinuitet.
Pored želje da pomognu, roditelji vrše pojačan pritisak i kontrolu zbog bespomoćnosti i nemogućnosti da utiču na ishod, naročito oni skloni prezaštićivanju. Sa druge strane, vezivanje raznih izjava za kraj školovanja („videćeš ti kad završiš školu…“, „dok si pod mojim krovom ima da slušaš, a posle radi šta hoćeš“ i slično) samo pravi kontraefekat i pojačava anksioznost. Čim se osete čari zaposlenja (plata) teže je učiti zbog promenjene motivacije: „naivan“ student (bez radnog iskustva) lakše uči i ono što mu realno neće trebati u praksi, ne postavlja toliko pitanja o svrsishodnosti. Zaposlenjem se ulazi u svet odraslih, raste samopouzdanje, student uočava razliku između teorije i prakse što povećava otpor prema učenju nebitnih detalja koji se obično traže. Teže je učiti i zato što, kada radi, dobija sigurnu (materijalnu) nagradu za to, a kada uči, može „potrošiti“ mesece i opet nije zagarantovano potkrepljenje (može da padne na ispitu pa sve mora da ponovi).
Kako pomoći osobi koja se zablokirala prilikom procesa učenja: najvažnije je ne odmagati komentarima kojima se minimizira sam proces učenja. Neke od tipičnih rečenica su „ja sam i učio i radio, a tvoje je samo da učiš“, „sve sam postigao sa svojih deset prstiju, mučio sam se ceo život da bih tebi stvorio uslove, na tebi je SAMO da učiš a ti ni to ne možeš“ i slično. Takve rečenice studenta deprimiraju jer ako položi nije ni čudo (jer ima sve uslove), a ako ne položi, nailazi na nerazumevanje. Okolina se najpre ne meša, ali kako deluje da je studentu sve važnije nego učenje, odlučuje se da mu „pomogne“.
Nepotrebno je pridikovati jer mu je već dovoljno teško, bitno je saslušati i naći razumevanja. Najstroži su upravo bivši „večiti“ studenti a sada roditelji. Iako svako vreme nosi i pozitivne i negativne strane, u današnjem je puno izazova koji lako odvlače pažnju (previše TV kanala, komjuteri, igrice i sl.). Roditelji treba da pričaju o sebi realno, o situacijama u kojima su i oni imali teškoće, pauzirali, sumnjali u sebe, uložili trud i na kraju uspeli. Ako primetite da se student blokirao, pokažite interesovanje za materiju koju uči, zamolite ga da vam što jednostavnije objasni. Treba podržati svaki pokušaj da se savlada gradivo, čak i kad student ne položi treba pohvaliti izlazak na ispit („bitno je da se trudiš, uspeh zavisi od više faktora“).
Ponovljeni neuspeh može dovesti do sumnje u sopstvenu inteligenciju, kao i pada motivacije, što posledično vodi padu ionako snižene intelektualne efikasnosti. Slika o sebi se menja naročito kod studenata naviklih na uspeh u školi, što može dovesti do socijalne izolacije, raznih adikcija (bolesti zavisnosti) ili napuštanja studija. Da bi se očuvalo samopoštovanje, odnosno pozitivna slika o sebi aktiviraju se razni mehanizmi odbrane, između ostalog student izbegava da uči da bi, u slučaju neuspeha, za to okrivio manjak vremena za učenje a ne inteligenciju („da sam imao više vremena položio bih ispit“). Ako doživi uspeh, veliča sebe (jer je učio u teškim uslovima), a ako doživi neuspeh, krivi druge: okolnosti, teška pitanja, manjak vremena, horoskop. Osobe sa spoljašnjim lokusom kontrole tako razmišljaju, za razliku od onih sa unutrašnjim lokusom kontrole koji su motivisaniji, više se trude, ali su i skloniji depresivnom načinu reagovanja ako podbace.
Kako pomoći sebi i odblokirati se
Nemate volju da učite, sve vam je zanimljivije od toga? Kasno počnete sa učenjem, uvek vam treba dan više? Stalno se poredite? Mislite da sa vašim pamćenjem nešto nije u redu? Teško se koncentrišete? Nemate radne navike? Ne vidite smisao u studiranju jer nema posla? Ne volite to što studirate? Muče vas ljubavni problemi? Okolina vas pritiska? Imate parališuću tremu? Učite mnogo i temeljno, ali na samom ispitu to ne možete da pokažete? Učite previše detaljno? Potcenjujete „lakše“ ispite, fokusirate se samo na „teže“? Fiksirali ste se za jedan ispit i nikako ne možete da ga položite? Mislite da profesor ima nešto protiv vas? Sve vam se pomešalo, više ni sami niste sigurni šta znate a šta ne znate? Previše maštate o uspehu pa lako odustajete? Šta god postignete nije dovoljno jer je neko blizak to već ostvario?
Realno sagledajte šta vas blokira
Dozvolite sebi mogućnost da ne uspete, tako ćete preteranu (parališuću) motivaciju svesti na razumne okvire. Ako učenju i polaganju pristupite sa više zabave, kao izazov, takmičenje sa samim sobom, uspeh neće izostati. Radoznalost, prevazilaženje sopstvenih granica i korišćenje potencijala treba da bude životni stav, a ne situaciono uslovljen. Ako se blokada dešava tokom učenja, ako misli lete, zapišite ih sa strane pa se kasnije vratite na njih. Ako imate otpor da započnete učenje, prelistavajte knjigu kao časopis, tražite zanimljive delove, prepričajte ih „narodskim“ jezikom osobi van struke, izvucite suštinu. Nekoliko dana pre ispita prilagodite ritam spavanja i učenja dobu dana kada je polaganje zbog koncentracije. Ako imate tremu, radite vežbe relaksacije, preslišavajte se najpre sami, zatim pred nekim bliskim, napravite situaciju nalik ispitnoj. Ako imate problem sa glasom ili crvenite, verovatno se plašite procene, bojite se da ćete ispasti neinteligentni ili smešni, mislite da vam svi traže greške; zato je poželjno da pričate ritmično i zamislite da pojašnjavate nekom ko želi da nauči nešto o tome. Eksperimentišite, otkrijte šta vas najviše podstiče, takmičite se sa samim sobom. Najefikasnija je psihoterapija, naročito kod osoba koje misle da znaju uzoke problema, ali i pored toga ne postižu željene ciljeve zbog uticaja nesvesnih sadržaja koje treba proraditi uz pomoć stručnog lica.
napisala: Jasna Bulajić-Stepanović, psiholog-psihoterapeut, psiholog Mense Srbije, jasnab@mensa.rs
