(Ne)učestvovanje u igrama na sreću se može objasniti pomoću nekoliko psiholoških pojmova: lokus kontrole (spoljašnji i unutrašnji), wishfull thinking (nalik maštanju, posebna vrsta samoobmane), moć pozitivnog mišljenja (zakon privlačenja), strah od gubitka kontrole, težnja da se više dobije nego što se daje, magijsko mišljenje i sl.
autor: Jasna Bulajić-Stepanović, psiholog-psihoterapeut, psiholog Mense Srbije i Mense Crne Gore
Pored psiholoških, postoje i parapsihološka (zakon privlačenja) i sociološka pojašnjenja (uticaj ekonomske krize).
Kad je reč o pokušaju pojašnjenja igara na sreću terminima izvan psihologije, pre par decenija je Američki institut za parapsihološke pojave ponudio enormnu novčanu nagradu onome ko dokaže postojanje parapsiholoških pojava (npr. prenošenje misli na daljinu i sl.), ali to još niko nije dokazao.
Naravno, postoje brojni primeri jake intuicije između bliskih osoba, ali ništa više od toga. Kad je u pitanju uticaj krize na porast igara na sreću, većina autora ne vidi povezanost jer je lutrija u velikoj meri prisutna ne samo u zemljima koje su direktno pogođene krizom već i u ekonomski jakim zemljama.
Wishfull thinking je posebna vrsta samoobmane koja je prisutna i kod igara na sreću. Osobe sklone ovakvom načinu razmišljanja ne uzimaju činjenice u obzir, ne zanima ih što nikad nijedno ime dobitnika nije objavljeno, što se na ekranu pojavio broj pre nego što je izvučen.
Oni se upravljaju prema unutrašnjem osećaju koji im poručuje da je realnost ono što žele, kao u izreci „Što je babi milo, to joj se i snilo“. Stalno su u svetu mašte.
LOKUS KONTROLE
Prema vrsti lokusa kontrole ljudi se dele na one sa dominantnim spoljašnjim i one sa unutrašnjim lokusom kontrole. Spoljašnji lokus kontrole je kad neko smatra da mu sudbina zavisi od drugih ljudi, okolnosti, horoskopa i sl., a ne sopstvenog angažmana.
Kada postignu uspeh, veličaju svoje sposobnosti, a kada dožive neuspeh krive druge. Generalno su slabije motivisani jer misle da je sve određeno sudbinski. Osobe sa unutrašnjim lokusom kontrole smatraju da je „svako kovač svoje sreće“, da se upornošću i trudom sve postiže. Kada dožive neuspeh, samokritični su i analiziraju gde su pogrešili jer krive sebe, a kada dožive uspeh to im nije iznenađenje jer znaju koliko su truda uložili.
KO SU NAJČEŠĆI KORISNICI IGARA NA SREĆU?
Osobe sa spoljašnjim lokusom kontrole su najčešći korisnici igara na sreću, kod njih su dominantni razvojno primitivniji, manje zreli načini razmišljanja. Podložni su magijskom mišljenju (koje inače odlikuje decu i odrasle pacijente), verovatno su im priče o zakopanom blagu i o tri ribice u detinjstvu bile među omiljenima. Veruju u zakon privlačenja („kakve misli, takav život“), koji je u poslednje vreme osnova mnogih popularno-psiholoških teorija bez valjanog naučnog pojašnjenja.
Tačno je da pozitivnije mišljenje dovodi do toga da se osoba više trudi jer veruje u uspeh, pa se zato bolje prolazi, ali ništa više od toga. To ne govori o uzročno-posledičnoj vezi jer, kada bi to bilo tačno, svi bi bili milioneri. Ova izreka može biti posebno deprimirajuća za depresivne, koji ionako krive sebe za neuspeh, što ih može dodatno opteretiti (misle da nisu uspeli jer nisu pozitivno razmišljali).
KO SE ODUPIRE IGRAMA NA SREĆU?
Osobe sa unutrašnjim lokusom kontrole do uspeha dolaze sopstvenim trudom, učenjem a ne slučajnošću koju propagira lutrija. Oni imaju dobro tzv. testiranje realnosti, a i znaju matematiku dovoljno dobro da im je jasno šta je zakon verovatnoće.
Odupiranju igrama na sreću su sklone realne i zrele osobe, ali isto tako i oni koji imaju strah od gubitka kontrole (znaju da preteraju sa nekim aktivnostima kada im se dopadnu, pa odluče da je bolje da ne počinju sa bilo čime što može imati prizvuk zavisnosti). Šta god da je u osnovi unutrašnjeg lokusa kontrole, opet je u pitanju zrela procena sebe i svojih kapaciteta, što je pozitivno.
KADA IGRANJE IGARA NA SREĆU PRERASTA U PROBLEM?
Među neigračima važi uverenje da je igranje igara na sreću porez na neznanje matematike. Pored toga, mnoge nepravilnosti koje su izašle na videlo u poslednje vreme bude sumnju na regularnost lutrije. Međutim, uprkos svemu tome, u igri su mnoge i svesne i nesvesne potrebe.
Na širem društvenom planu, porast broja uplaćenih tiketa može biti pokazatelj sve češćeg stava prisutnog u populaciji da se poštenim radom ne može zaraditi dovoljno, pa je potrebno pozvati u pomoć i „višu silu“.
Ako to ljudi odigraju ponekad i prihvate zaista kao igru, nema nekih većih posledica po njih. Međutim, kod mnogih je to uvod u nešto više čemu se ne mogu odupreti, kao i kod drugih oblika zavisnosti, koje počnu krajnje naivno a završe se tragično.
Način razmišljanja da se dobije daleko više nego što se daje, može biti odraz realnih finansijskih problema, ali je najčešće izraz određene psihološke strukture koju je psihološki nedostatak i manjak samopouzdanja prividnom omnipotentnošću i jakim doživljajem da će baš on(a) biti dobitnik prve nagrade.
DA STE DOBITNIK VELIKE NOVČANE NAGRADE KAKO BISTE POTROŠILI TAJ NOVAC?
Zanimljiva psihološka igra tera na razmišljanje ako postavite sebi i drugima pitanje: „Zamislite da ste dobitnik velike novčane nagrade: kako biste potrošili taj novac?“. Odgovori mnogo govore o osobi i njenim (ne)svesnim potrebama, kao i impulsivnosti. Neko bi dao pare na štednju dok ne razmisli šta će dalje, dok bi neko drugi odmah potrošio na putovanja, treći bi odmah napustio sadašnji posao i započeo sopstveni, četvrti na školovanje itd.
Na osnovu malobrojnih pilot-istraživanja uopšteni su zaključci da su npr. igrači sportske prognoze ekstravertne osobe koje uživaju u društvu drugih ljudi, što ne čudi s obzirom na ambijent u kojem se najčešće odigrava ova vrsta prognoze, kao i naručioca istraživanja. Navedena je i tipologija igrača, međutim ono sto bi trebalo da bude predmet budućih istraživanja su studije o tome šta se dešava u mozgu tokom samog procesa klađenja, kao i šta navodi igrače da zadovoljenju ovih potreba daju prioritet u odnosu na ostale.
Wishfull thinking je posebna vrsta samoobmane koja je prisutna i kod igara na sreću. Osobe sklone ovakvom načinu razmišljanja ne uzimaju činjenice u obzir, ne zanima ih što nikad nijedno ime dobitnika nije objavljeno, što se na ekranu pojavio broj pre nego što je izvučen.
Ako to ljudi odigraju ponekad i prihvate zaista kao igru, nema nekih većih posledica po njih. Međutim, kod mnogih je to uvod u nešto više, čemu se ne mogu odupreti, kao i kod drugih oblika zavisnosti, koje počnu krajnje naivno, a završe se tragično.
