Džeparac

autor: Jasna Bulajić-Stepanović, psiholog-psihoterapeut, psiholog Mense Srbije, jasnab@mensa.rs

Treba li deci davati džeparac, a ako treba, kad početi, koliko često (dnevno, nedeljno ili mesečno) i koliko, pitanja su koja muče mnoge roditelje. Odgovori ne zavise toliko od finansijske mogućnosti roditelja, koliko od uzrasta i psihološke zrelosti deteta.

Nije suština mogu li roditelji da daju već da li deca mogu da zarade. Prezaštićivanjem ili kritikovanjem u kritičnim fazama razvoja deca se demotivišu da samostalno zarađuju, pa kada realno stasaju da rade, možda to više neće želeti zbog naučene bespomoćnosti. Povećanje džeparca ne sme biti nagrada za poslušnost, niti njegovo smanjenje ili ukidanje kazna za neposlušnost.

Zašto treba davati džeparac deci ?

Deca funkcionišu prema principu želje, principu „sada i ovde“, dok je jedan od osnovnih principa vaspitanja odlaganje potreba. Deca na praktičan način upoznaju vrednost novca, usvajaju koncept štednje, uče se odlaganju potreba, postavljanju prioriteta, organizaciji, samostalnosti i odgovornosti. Uče da donose odluke i da prihvataju posledice svojih odluka. Na takav način im se daje prostor da prave greške u okruženju sa malim rizikom i da to primene u svakodnevnom životu. Na taj način uče da odolevaju marketinškim trikovima i da kupuju uključujući prvenstveno razum, a ne srce.

Džeparac deca povezuju sa uživanjem, to je često jedini izvor novca koji im omogućava da kupe šta žele, što im daje osećaj moći kao da su odrasli. Pre nego što uvedete deci džeparac, ustanovite određena pravila: novcem se ne smeju kupovati stvari koje su zabranjene ili štetne (cigarete, pirotehnička sredstva i sl.). Deci je jasnije ako objasnite šta treba da kupuju nego ako im navedete spisak zabranjenih stvari. Preciznost spiska zavisi od uzrasta, za mlađu decu koja razvojno funkcionišu na nivou konkretnih operacija bolje su konkretnije instrukcije. Ako se ne pridržavaju dogovora, treba jedno vreme ukinuti džeparac.

Kada davati džeparac ?

Dok jedni smatraju da sa davanjem džeparca treba početi još u predškolskom ili ranom školskom dobu, drugi smatraju da tek u drugoj polovini osnovne škole treba davati deci novac za samostalno raspolaganje. Svi se slažu u jednom: sa džeparcem ne treba početi pre detetove šeste godine, jer pre tog uzrasta dete ne razume pojam plaćanja niti barata osnovnim matematičkim pojmovima. Mlađoj deci treba davati na dnevnom, eventualno nedeljnom, a starijoj na mesečnom nivou, jer se samo tako mogu postepeno osamostaljivati i biti odgovorniji. Sa džeparcem treba početi kada dete postane psihološki zrelo.

Od čega zavisi visina džeparca ?

Visina džeparca bi trebalo da raste proporcionalno uzrastu dece. Na takav način se postižu dva efekta: dete zna kada da očekuje pove­ćanje džeparca, a mlađoj se daje smisleno objašnjenje zašto starija braća i sestre imaju­ veći džeparac. Deci mlađoj od 10 godina se ne preporučuje mesečno davanje džeparca jer im je teško planirati unapred. Ne preterujte sa visinom džeparca, nijednom detetu ne trebaju prevelike količine novca, bez obzira kolika su primanja roditelja. Od prevelikog iznosa dete gubi orjentaciju, dobija dugove ili preskupe želje, ono gubi osećaj za stvarnost i ne uči.

Koji iznos džeparca treba dati ?

Odgovor je optimalan, ni premalo ni previše, u zavisnosti pre svega od uzrasta deteta. Ako je premalo, dete se može osećati inferiorno u odnosu na vršnjake i neće uspeti da uštedi, a ako je previše može pogrešno naučiti da vredi onoliko koliko novca ima.

Suma zavisi od onoga što dete treba da kupi, obično je to onoliko koliko košta užina (mada je zdravije i samim tim pametnije da, dokle to može, dete nosi užinu od kuće). Starija deca imaju veće potrebe, pa shodno tome treba povećati džeparac, naravno u skladu sa mogućnostima roditelja, a najbolje je kada se podrže da samostalno dopune budžet (pitanja tipa „Što hoćeš da radiš, zar ti ne dajemo dovoljno?“, nisu dobrodošla).

Da li deci treba davati novac za obavljanje kućnih poslova ?

Iako mnogi stručnjaci to preporučuju, lično sam apsolutno protiv. Dete je član porodice i kao takvo ne samo da ima određene privilegije, već i određene dužnosti, a sve u cilju zajedničkog doprinošenja opšteg dobra porodice.­ Na takav način deca osećaju da su korisni i ravnopravni članovi porodice. Radne navike­ se ne izgrađuju plaćanjem, već učenjem po modelu i strpljenjem. Neke stvari jednostavno nisu za pregovaranje (ali to treba objasniti deci), a jedna od najčešćih grešaka koju roditelji prave je što na pogrešan način nagrađuju uspeh. Dugotrajni efekti se postižu nematerijalnim potkrepljivanjem, za ocene i kućne poslove deci ne treba davati novac, već nagraditi­ pokazivanjem ponosa, pohvalom i slično.

Ako dete saopšti da je kod njegovih drugaradrugačije, objasnite im da svaka porodica ima svoja pravila. Pritom je važno da sami verujete u to, jer su deca intuitivno sjajni čitači neverbalnog ponašanja. Jedno je ako ne date jer nemate, a drugo je ako ne date zato što ste svesni da je to za dobrobit deteta i dugoročno sticanje­ radnih navika. U prvom slučaju se može lako desiti da promenite odluku (jer „za decu se uvek nađe“), pa se pre nego što se to desi zapitajte da li ste obrnuli uloge i koliko ste kao roditelj dopustili sebi da budete bespomoćni u traženju drugih načina vaspitanja.

Prezaštićivanje nije nikom donelo dobro, važno je da pred dete na lep način postavljate uzrasno uvremenjene zadatke koje će ono sa zadovoljstvom savladavati i na takav način sticati samopouzdanje. Deca od početka treba da imaju zaduženja, najpre je to spremanje igračaka, pa sređivanje sobe (sve uz pisanje domaćih zadataka), samostalna mini-kupovina, pomaganje u kuhinji i slično, a pred kraj osnovne škole mogu početi da samostalno zarađuju za džeparac.

Svrha džeparca

U našem podneblju u gradskoj sredini deca su dugo bila prezaštićivana, nisu naučila da rade već su čekala da sve dobiju od roditelja, koji su davanje novca izjednačavali sa ljubavlju i brigom o deci. Dobro je da se iz takvog trenda izađe i da deca shvate da će imati onoliko koliko sama stvore. Naravno da se najvrednije stvari ne mogu kupiti novcem, ali je isto tako važno da se deca trude od samog početka i tako preuzmu odgovornost za sopstveni život. Nije sramota raditi bilo koji posao ako se on radi pošteno.

Suština džeparca nije da se deca pasiviziraju, već nauče da pravilno raspolažu novcem, danas roditeljskim, a sutra sopstvenim, da nauče razliku između želja i mogućnosti, ali isto tako i otkriju kako da te želje na pošten način ostvare.

Deca treba da nauče vrednost novca

Prepustite deci da sama odluče hoće li novac štedeti ili ga svakodnevno trošiti sa drugarima, tako će vremenom naučiti da upravljaju novcem u skladu sa potrebama, željama i mogućnostima. Ako džeparac dobijaju iz više izvora (od članova familije npr.), veće sume treba sačuvati za poseban fond, koji bi se trošio u dogovoru sa decom, ali za veće kupovine. Umesto da držite predavanja, ličnim primerom pokažete pravilno određivanje prioriteta i raspolaganjem novcem.

Povećanje džeparca ne sme biti nagrada za poslušnost, niti njegovo smanjenje ili ukidanje kazna za neposlušnost. Pogrešno je da roditelji kompenzuju tešku finansijsku situaciju davanjem prevelikog džeparca. Na zapadu decu od samog početka uče vrednosti novca, tamo nije sramota raditi i zaraditi za džeparac, dok se u našoj kulturi to pogrešno izjednačava sa nemogućnošću roditelja. Nije suština da li roditelji mogu da daju već da li deca mogu da zarade. Prezaštićivanjem ili nipodaštavanjem u kritičnim fazama razvoja deca se demotivišu da samostalno zarađuju, pa kada realno stasaju da rade, više to ne žele zbog naučene bespomoćnosti.

Pošto su za vraćanje kusura potrebne osnovne matematičke operacije, objasnite to detetu i dogovorite se da džeparac prati detetovo savladavanje matematike: čim teorijski savlada sabiranje i oduzimanje do 10, dobiće džeparac za vežbu u tom iznosu. Čim bude naučilo da sabira i oduzima brojeve do 100, dobiće kao praktičnu pomoć toliki džeparac. Dete će uskoro uvideti da je potrebno da nauči da sabira i oduzima preko 10 da bi moglo nešto da kupi. Kada bude savladalo sabiranje i oduzimanje dvocifrenih brojeva, preći će na trocifrene. Naravno, dalje od početnih četvorocifrenih brojeva ne treba ići, a neće biti ni potrebe, jer će dete već naučiti to što je potrebno.

Džeparac deca povezuju sa uživanjem, to je često jedini izvor novca koji im omogućava da kupe šta žele, što im daje osećaj moći kao da su odrasli. Pre nego što uvedete deci džeparac, ustanovite određena pravila: novcem se ne smeju kupovati stvari koje su zabranjene ili štetne.

Radne navike se ne izgrađuju plaćanjem, već učenjem po modelu i strpljenjem. Neke stvari jednostavno nisu za pregovaranje (ali to treba objasniti deci), a jedna od najčešćih grešaka koju roditelji prave je što na pogrešan način nagrađuju uspeh.

Suština džeparca nije da se deca pasiviziraju, već nauče da pravilno raspolažu novcem, danas roditeljskim, a sutra sopstvenim, da nauče razliku između želja i mogućnosti, ali isto tako i otkriju kako da te želje na pošten način ostvare.