Bipolarni afektivni poremećaj

Bipolarni afektivni poremećaj je ranije bio poznat pod imenom manično depresivna psihoza. Karakterišu ga promene raspoloženja od povišenog (manija ili hipomanija) do sniženog (depresija).

autor: dr Vesna Tepšić Ostojić, psihijatar

Bipolarni afektivni poremećaj je hronično duševno oboljenje koje se odlikuje promenama raspoloženja. Promene raspoloženja se mogu dešavati od jednom u nekoliko godina ili meseci do nekoliko u toku jedne nedelje. Zahteva dugotrajno lečenje i uz adekvatnu terapiju lekovima i psihoterapiju moguće je simptome držati pod kontrolom uz dobar kvalitet života.

DVA TIPA POREMEĆAJA

Po kliničkoj slici razlikuju se bipolarni poremećaj tip 1 i tip 2.

Bipolarni afektivni poremećaj tipa 1 karakteristiše se postojanjem barem jedne manične epizode. Uz manične mogu se javljati jedna ili više hipomaničnih ili depresivnih epizoda.

Bipolarni afektivni poremećaj tipa 2 -postoji barem jedna depresivna epizoda koja je trajala najmanje dve nedelje i jedna hipomanična koja je trajala barem 4 dana, ali nije bilo u potpunosti razvijene manične epizode.

Iako u tipu 2 nije bilo razvijene manične epizode to ne znači da je to lakša forma bolesti, to su samo dva tipa oboljenja koji kod različitih osoba mogu imati različitu težinu simptoma.

MANIČNA I HIPOMANIČNA EPIZODA

Manična epizoda je period u kome postoji trajno neadekvatno i povišeno raspoloženje koje traje bar 7 dana ili kraće ukoliko je toliko izraženo da je potrebno bolničko lečenje. Izraženo je povećanje energije i aktivnosti.

Kod hipomanične epizode neadekvatno i povišeno raspoloženje traje najmanje 4 uzastopna dana.

Da bi se postavila dijagnoza neophodno je da su izražena bar još tri simptoma od sledećih:

• povećanje samopouzdanja ili osećanje veličine,

• smanjena potreba za spavanjem,

• povišen impuls za govor,

• ubrzanje misli,

• poremećaj pažnje i koncentracije,

• povećanje aktivnosti ili uznemirenost,

• vršenje nepromišljenih radnji koje mogu imati negativne posledice (trošenje velike količine novca, promiskuitet..).

Da bi se poremećaj raspoloženja označio kao manična epizoda neophodno je da ima značajan uticaj na svakodnevni život – profesionalno, u prodici, u društvu ili da zahteva bolničko lečenje (u slučaj psihotičnih simptoma ili opasnosti da osoba povredi sebe ili druge).

Kod hipomanične epizode postoji poremećaj raspoloženja, ali on iako je primetan nije tolikog stepena da utiče na svakodnevno funkcionisanje. I kod hipomanične i manične epizode tegobe nisu nastale kao posledica korišćenja psihoaktivnih supstanci, lekova ili nekog drugog oboljenja.

DEPRESIVNA EPIZODA

Da bi se postavila dijagnoza depresivne epizode neophodno je da u toku dve nedelje postoji sniženo raspoloženje ili gubitak interesa za ranije aktivnosti.

• Sniženo raspoloženje prisutno je skoro svaki dan veći deo dana i uključuje osećanja tuge, beznadežnosti, praznine… Mogu biti prisutna i osećanja bezvrednosti, krivice, nadolazeće propasti. Ponavljana razmišljanja o besmislu života, samoubistvu.

• Česte su promene telesne težine (dobitak ili gubitak) kao i spavanja (nesanica ili povećana potreba za snom).

• Javlja se poremećaj pažnje i koncentracije, osećanje umora ili gubitka energije. Može postojati nemir ili naprotiv pasivizacija.

  Da bi se poremećaj raspoloženja označio kao depresivna epizoda neophodno je da uzrokuje značajne probleme u svakodnevnom funkcionisanju i da nije prouzrokovan tugovanjem zbog nekog značajnog gubitka, zloupotrebe psihoaktivnih supstanci, uzimanjem lekova ili nekim drugim oboljenjem.

DRUGI SIMPTOMI

Osim promene raspoloženja kod bipolarnog pormećaja mogu se javiti anksioznost, nemir i nelagoda, smetnje pažnje i koncentracije, strah da će se nešto strašno desiti, strah od gubitka kontrole.

U toku manične ili depresivne epizode može doći do gubitka veze s realitetom odnosno ispoljavanja psihotičnih simptoma kao što su sumanute ideje i halucinacije.

Epizoda, takođe ne mora biti samo manična ili samo depresivna već može imati mešane odlike. Pojava epizoda može imati sezonske karakteristike. Epizode mogu biti brzo ciklirajuće, odnosno može ih biti četiri ili više u toku jedne godine.

UZROK NASTANKA I FAKTORI RIZIKA

Tačan razlog nastanka bipolarnog poremećaja nije poznat. Pretpostavlja se da nastaje u kombinaciji naslednih, bioloških i faktora okoline. Kao faktori rizika ili okidači nastanka epizode navode se postojanje bliskih rođaka s ovim poremećajem, stres, zloupotreba alkohola i psihoaktivnih supstanci, traumatski životni događaji.

UTICAJ NA KVALITET ŽIVOTA

Ukoliko se ne leči bipolarni pormećaj može negativno uticati na sve aspekte života: loše postignuće u školi i na poslu, česta odsustva iz škole ili sa posla, finansijski problemi, problemi sa zakonom, problemi sa alkoholom i psihoaktivnim supstancama, usamljivanje ili izolacija, problemi u ostvarivanju prijateljskih, porodičnih ili partnerskih odnosa, razmišljanja ili pokušaj samoubistva. Uz bipolarni poremećaj mogu se javiti i anskozni pormećaji, posttrumatski stresni poremećaj, zloupotreba alkohola i psihoaktivnih supstanci.

POSTAVLJANJE DIJAGNOZE

Bipolarni afektivni poremećaj se dijagnostikuje na osnovu kliničke slike poremećaja. Dijagnostički postupak može biti dopunjen psihološkom eksploracijom i somatskim ispitivanjima kako bi se isključio eventualni organski uzrok.

LEČENJE

Lečenje bipolarnog afektivnog poremećaja je kombinovano lekovima i psihoterapijsko. U zavisnosti od težine simptoma može se sprovoditi ambulantno ili bolnički.

U lečenju se kao prva terapijska linija koriste stabilizatori raspoloženja. Najčešće korišteni su litijum, valproična kiselina, karbamazepin i lamotrigin. Njihovim uvođenjem postiže se stabilizacija raspoloženja i prevencija javljanja novih epizoda. U lečenju depresivne epizode koriste se antidepresivi. Kod primene antidepresiva potrebno je pažljivo doziranje i praćenje pacijenta zbog mogućnosti prelaska u maničnu epizodu. Benzodijazepini se koriste za kontrolu anksioznosti. Ukoliko se korišćenjem psihostabilizatora i antidepresiva ne postiže poboljšanje u terapiju se uvode i antipsihotici. U slučaju neuspeha farmakoterapije primenjuje se elektrokonvulzivna terapija.

Psihoterapija je važan deo lečenja. Najčešće se koristi kognitivno bihejvioralna terapija. Cilj ove terapije je da se identifikuju neadekvatna ubeđenja i ponašanja i da se zamene pozitivnijim i zdravijim. Takođe, potrebno je usvojii i delotvorne metode za smanjenje stresa i tehnike relaksacije. Za dobru kontrolu simptoma neophodna je psihoedukacija pacijenta i njegove okoline o prirodi poremećaja, simptomima i znacima.

Prepoznavanje prvih ili tipičnih znakova promene raspoloženja i izbegavanje mogućih okidača važno je u kontroli poremećaja. Održavanje dnevnog ritma, redovna ishrana, dovoljno sna i fizička aktivnost takođe su od značaja.