Osobe sa hipohondrijom okupirane su idejom da imaju po život opasnu ili bar ozbiljnu bolest koja još nije dijagnostikovana, obilaze lekare, podvrgavaju se raznim ispitivanjima i procedurama da bi je dokazali ili se izlečili.
Strah od bolesti
Simptomi hipohondrije mogu biti različiti. Najčeše je to dugotrajan i jak strah da postoji teško oboljenje koje treba dijagnostikovati i lečiti. Vrlo je često prisutna i briga da su i najmanji smptomi ili telesne senzacije znak teške bolesti. Ove osobe obilaze lekare raznih specijalnosti, insistiraju na mnogobrojnim dijagnostičkim ispitivanjima od magnetne rezonance, ultrazvuka do eksplorativne hirurgije. Ukoliko se pri nekom pregledu pokaže da su zdravi teško će poverovati i radije će promeniti lekara. Okupirani su svojim simptomima, neprestano se žale, stalno proveravaju pritisak, rad srca ili creva… Opsesivno čitaju ili razgovaraju sa drugima o zdravlju i smatraju da su se razboleli od neke bolesti nakon što su za nju čuli ili čitali o njoj.
Hipohondrija ili normalan strah
Nije svaki strah za sopstveno zdravlje hipohondrija. Sasvim je normalno da se u toku ispitivanja ili lečenja pojave strah i anksioznost i da se traži konsultacija još nekog lekara ili dalje ispitivanje da bi se došlo do dijagnoze i odgovarajuće terapije. Do informacija o zdravlju sve se lakše dolazi putem interneta. Prolazni poremećaji ili laka oboljenja često imaju simptome zajedničke teškim bolestima. Dostupnost informacija o svemu što sa zdravljem može biti loše pojačava anksioznost. Naravno da nije loše biti informisan i aktivno učestvovati u očuvanju zdravlja ili sopstvenom lečenju. Međutim, opsednutost idejom da je nešto ipak loše iako svi lekarski nalazi i dijagnostički testovi ukazuju da je sve u redu vodi u hipohondriju.
Jednaka učestalost kod muškaraca i žena
Hipohondrija se sa jednakom učestalošču javlja i kod muškaraca i kod žena. Počinje najčešće u ranom odraslom dobu, mada se može javiti i kod dece. U nastanku poremećaja isprepliće se uticaj naslednih i razvojnih faktora, životnog iskustva i karakteristika ličnosti. Faktori koji doprinose riziku su i teža bolest u detinjstvu ili teža bolest člana porodice, zanemarujući roditelji, smrt voljene osobe, prisustvo anksioznog poremećaja kod same osobe ili hipohondrije kod bliskog člana porodice.
Negativan uticaj na kvalitet života
Briga za sopstveno zdavlje može postati glavna preokupacija i na taj način negativno uticati na svakodnevni život. Može postati razlog izostanaka sa posla ili iz škole. Kada zdravlje postane jedina tema o kojoj se razmišlja ili priča situacija može biti prilično frustrirajuća za članove porodice, partnera, prijatelje, kolege… Može se dodatno komplikovati i depresijom, anksioznošću, zloupotrebom supstanci, ali i zdravstvenim rizicima nepotrebnih dijagnostičkih procedura.
Psihoterapija kao metoda izbora
Dijagnoza hipohodndrije postavlja se nakon psihijatrijskog pregleda koji može biti dopunjen psihološkim testiranjem. Trajanje simptoma mora da je najmanje šest meseci. Lečenje uključuje psihoterapiju, edukaciju i farmakoterapiju. Psihoterapija je prva linija u lečenju, a najefikasnijom se pokazala kognitivno bihejvioralna terapija. Ovaj vid terapije pomaže pacijentu da prepozna i zaustavi ponašanje povezano sa anksioznošću kao na primer stalno proveravanje sopstvenog tela. Psihoedukacija je korisna i za pacijente i za članove porodice da bolje upoznaju simptome hipohondrije i kako da se nose s njima. Od psihofarmaka najčešće se propisuju inhibitori ponovnog preuzimanja serotonina.
Ne postoji siguran način da se ne razvije hipohondrija. Važno je obratiti se što pre za pomoć ukoliko briga za zdravlje postane tolika da ugrožava svakodnevne aktivnosti. Treba izbegavati i često menjanje lekara, čitanje senzacionalističkih tekstova o bolestima, preterano pretraživanje interneta i iščitavanje raznih blogova.
napisala: Dr Vesna Tepšić – Ostojić, psihijatar
