Šta je zdravije: šećer-kristal, smeđi šećer, prirodni zaslađivač ili možda veštački? Usled marketinškog „bombardovanja“ različitim informacijama pitamo se šta je istina, a šta zabluda?
Šećer, čiji je glavni sastojak saharoza sastoji se od glukoze i fruktoze, u prirodi se nalazi u voću i povrću. Iz šećera organizam crpi energiju. Šećer ima antistres efekat, stimuliše proizvodnju endorfina i serotonina, hormona zaduženih za sreću i dobro raspoloženje. Takođe, ne smemo zaboraviti da šećer zadovoljava našu iskonsku želju za slatkim, da krepi čulo ukusa i duh.
A šta su zaslađivači?
Zaslađivači su koncentrovane materije slatkog ukusa. Mogu biti prirodni i veštački.
U prirodne zaslađivače spadaju sorbitol, ksilitol, manitol, javorov sirup, kukuruzni slad, pirinčani slad, sirup od šećerne repe, sirup od urmi, stevia, melasa. Sorbitol je najprimenljiviji u dijetetskim proizvodima, bombonama, žvakaćim gumama. Prekomerni unos u organizam može uzrokovati probleme sa probavom odnosno pojavu proliva. Ksilitol kao zaslađivač se koristi u žvakaćim gumama, pozitivno deluje na zube. Manitol se često nalazi u dijetetskim namirnicama, hemijski je sličan sorbitolu i ima slično dejstvo. Med je prirodni zaslađivač koji se smatra lekovitim. Med je najkorisnije konzumirati rastvoren u toploj vodi. Takođe, med je često i nosioc velikog broja alergena što zahteva oprez kod osoba koje su sklone alergijama. Stevia je prirodni zaslađivač koji se dobija od Paragvajske biljke. Stevia je 50 puta slađa od šećera, ali bez kalorija. Ima izražena antioksidativna svojstva, pojačava energetsku i mentalnu aktivnost. Konzumira se u tačno propisanim količinama. Ostali navedeni prirodni zasladjivači: kukuruzni slad, javorov sirup, pirinčani slad kao i stevija, nalaze se u mnogim proizvodima zdrave hrane, i predmet su velikog broja naučnih istraživanja. Usled malog broja informacija o njima, treba ograničiti njihovu upotrebu.
Veštački zaslađivači kao sintetičke supstance su nekoliko stotina puta slađe od šećera bez kalorijske vrednosti. Od veštačkih zaslađivača najzastupljeniji su: saharin, aspartam, ciklamat, acesulfam, neotam, alitam, sukraloza i drugi.
Saharin je prvi veštački zaslađivač u upotrebi, još iz 19 veka. To je kristalni prah koji je 350-500 puta slađi od šećera. Upotrebljava se u prehrambenoj industriji, ne ispoljava toksična dejstva na organizam, ali unošenje treba biti kontrolisano 0,35 g – 1 g na dan.
Aspartam je niskokalorijski zaslađivač, 180-200 puta slađi od šećera. Aspartam se sastoji od dve aminokiseline, aspartamske kiseline i fenilanilina, koji se u prirodi nalazi u mesu, žitaricama i mlečnim proizvodima. Aspartam blokira dejstvo serotonina zaduženog za relaksaciju i opuštanje. Takođe, uzrokuje nestabilan nivo šećera što povećava apetit i volju za slatkim namirnicama. Maskimalna doza je 50 mg na kilogram telesne težine na dan.
Ciklamat ima najčešću upotrebu u kombinaciji sa saharinom jer nema dovoljno slasti. Ciklamat je 30 puta slađi od šećera, maksimalni dozvoljeni dnevni unos je 10 mg na kilogram težine. U upotrebi ga možete prepoznati po kodu E-592. Acesulfam je zaslađivač koji se od nedavno upotrebljava, 200 puta je slađi od šećera. Poznat pod kodom E-950 u proizvodnji dijetetskih namirnica.
Neotam se sintetizuje iz aspartama i slađi je od šećera 10 do 13 hiljada puta. Ovaj zaslađivač se koristi u Americi, Australiji dok Nemačka nije dozvolila upotrebu. Takođe, Alitam koji je 2000 puta slađi od šećera nije dozvoljen za upotrebu u Evropi.
Postoje jako oprečna mišljenja o zaslađivačima, mnoga ispitivanja i naučne studije se bave uticajem zaslađivača na zdravlje. Iako se zaslađivači često pominju u negativnom kontekstu, naučnih dokaza o štetnom dejstvu, nema.
Poslednjih godina prisutna je ekspanzija vesti i dezinformacija o šećeru i zaslađivačima. Naučnici tvrde da šećer ili zaslađivač nije uzrok dijabetesa, gojaznosti, hiperaktivnosti ili poremećaja u ishrani. Najbitnije je kontrolisano konzumiranje šećera i namirnica sa zaslađivačima, uravnotežena ishrana primerena fiziološkim potrebama organizma. Treba znati da jedan gram šećera ima 4 kalorije za razliku od masti ili alkohola koje sadrže 9 odnosno 7 kalorija.
U svakodnevnoj upotrebi treba koristiti voće i povrće (u malim količinama sadrže fruktozu povezanu sa biljnim vlaknima). Isto tako najzdravije je organizmu obezbediti energiju iz prirodnih šećera (integralne žitarice, mahunarke, povrće, voće i sl.) oni se razgrađuju postepeno pa nema naglog skoka šećera u krvi i nakon toga naglog pada koji uzrokuje pojačanje apetita i želje za unosom slatkih namirnica.
Brz način života ne pruža mogućnost izbegavanja namirnica sa velikom količinom šećera i zaslađivača ali njihovo konzumiranje možemo držati pod kontrolom. Imajte na umu da je za dobar ukus brze hrane u velikoj meri zaslužan upravo šećer. Izbor je na nama!
Osim energije, koju zbog savremenog životnog stila ne trošimo preterano, šećer organizmu ne daje nikakve korisne sastojke. Zato je potrebno ograničiti unos. Nije dovoljno smanjiti količinu u kafi i kolačima već se mora obratiti pažnja i na šećere koje ne vidimo, takozvane skrivene šećere. Zato, pre kupovine nekog proizvoda, pročitajte deklaraciju. Bićete začuđeni koliko ga ima u na primer voćnom jogurtu, nekim gaziranim bezalakoholnim napitcima, sladoledu, prelivima za salate, ledenom čaju, turšiji, kečapu… pa čak i hrani koja je deklarisana kao zdrava. Postaće vam jasno zašto se gojite!
Šta znače oznake:
„Sugar free“ – U prevodu znači bez šećera ali šećera ipak ima. Proizvod sadrži manje od 0,5g šećera po porciji od 100gr.
„Reduced sugar“ – sadržaj šećera u proizvodu koji nosi ovu deklaraciju je za 25% manji od sličnih proizvoda
„No sugar added“ – bez dodatog šećera– u procesu proizvodnje nije dodat šećer kao ni bilo koji drugi sastojak koji sadrži šećer. Proizvod sa ovom deklaracijom ipak može sadržati šećer, ali taj šećer potiče iz samih sirovina koje se koriste. Na primer, fruktoza u proizvodima na bazi voća (sokovi, marmelade, džemovi).
Da li je fruktoza bolji izbor od belog i žutog šećera?
Odgovor na ovo pitanje je i da i ne! Fruktoza je šećer koji se prirodno nalazi u medu i voću. Ima prednost u odnosu na beli i žuti jer se sporije resorbuje pa nema naglih promena nivoa šećera u krvi. Samim tim preporučuje se dijabetičarima i za njih je bolji izbor. Često se srećemo sa ljudima koji drže dijetu i običan šećer zamenjuju fruktozom međutim, kalorijska vrednost fruktoze i običnog šećera su skoro iste pa za fruktozu u ovom slučaju ne možemo reći da je bolji izbor.
Koja je razlika među šećerima?
Šećer se industrijski dobija od šećerne repe ili šećerne trske. Proizvodnjom i preradom ove dve kulture dobija se namirnica koja sadrži 99,95% saharoze koja je identična saharozi koja se nalazi u voću i povrću. U tehnološkom postupku žuti šećer se dobija kristalizacijom iz smeđeg sirupa i u sebi sadrži određenu količinu melasnih supstanci. S obzirom da sama melasa u sebi sadrži odeđenu količinu azotnih jedinjenja, organskih baza, K, Na, vitamina grupe B, folne kiseline i biotina dolazimo do zaključka da je žuti šećer prirodniji, zdraviji.
Beli šećer se nakon izdvajanja melase podvgava rafinaciji i pranju što predstavlja prećišćavanje šećernog sirupa i izdvajanje samo čiste saharoze u obliku kristalno belog šećera. Šećer je isključivo energetski izvor bez hranljive vrednosti pa ga možemo smatrati dopunom ishrane ili nekom vrstom začina.
