Osim što predstavlja opasnost za životnu sredinu, plastika i direktno utiče na zdravlje potrošača. Svakog sata se odbaci nekoliko miliona plastičnih flaša širom sveta. Prosečan stanovnik planete od trenutka kada se oslobodi plastičnog otpada, ne razmišlja o tome da će svaki komad plastike potrajati još 500 godina. Drugim rečima, sva plastika koja je proizvedena do sada je još uvek tu, na planeti, i ostaće za narednih 15 generacija naših potomaka.
autor: prof. dr Svetlana Stanišić, redovni profesor Univerziteta Singidunum, oblast: ishrana i životna sredina
Manje od 10% plastike u svetu se reciklira. U prirodnoj sredini, plastika se razgrađuje pod dejstvom sunčeve svetlosti, ali zbog velike gomile otpada, svetlost dopire samo do površnih slojeva. Ostatak plastike nađe svoj put do reka, mora i okeana, gde se veoma lagano raspada zbog niske temperature vode, a raspadne materije koje nastaju pri raspadu nastavljaju svoje kruženje kroz životnu sredinu.
Osim što predstavlja opasnost za životnu sredinu, plastika i direktno utiče na zdravlje potrošača. Danas je u upotrebi sedam osnovnih tipova plastike, a količina raznovrsnih jedinjenja koja mogu iz plastike da prodru u hranu zavisi, ne samo od vrste plastike, već i od uslova čuvanja proizvoda i karakteristika sadržaja.
Bezbedna plastika tipa 1, 2, 4 i 5
Hemijski sastav plastičnog materijala je uvek naznačen na pakovanju u vidu trougla sa brojem od 1 do 7. Na primer, PET ambalaža ili polietilen-tereftalat ima na sebi oznaku 1 i koristi se za proizvodnju flaša za vodu. PET je prozirna ambalaža, veoma lagana, otporna na povišene temperature i spada u najinertnije, i samim tim najbezbednije plastične materijale.
Plastika tipa 1 uglavnom sadrži visokomolekulske komponente koje imaju 100 puta manji ili uopšte nemaju potencijal da prodiru u hranu, za razliku od ostalih plastičnih materijala. Kada je u pitanju bezbednost, polietilen tj. plastika tipa 2 i 4 i polipropilen, odnosno plastika tipa 5 su po zdravstvenoj bezbednosti odmah iza PET plastike.
Kako skorije studije pokazuju, osim prodiranja hemijskih jedinjenja u hranu i piće, komadi plastike se takođe mogu naći u sadržaju pakovanja.
Naime, istraživači državnog Univerziteta u Njujorku koji su istraživali kvalitet flaširane vode iz 259 plastičnih flaša, 11 različitih proizvođača, koje su prikupljene sa 19 lokacija iz 9 zemalja su pokazali da se sitni komadi plastike promera dlake kose, nalaze u 90% ispitivanog uzorka. U proseku je pronađeno oko 320 plastičnih komadića po litri vode, dok je voda određenih proizvođača sadržala i do 10 000 komada. Najviše komadića je bilo polipropilenskog porekla, dakle od materijala od koga se proizvode čepovi.
Pretpostavlja se da veći broj ovih plastičnih komadića samo prođe kroz creva, dok najsitnije čestice dospevaju do jetre i bubrega. Ove šokantne rezultate proizvođači su pokušali da opravdaju navodnim filtriranjem vode pomoću filtera koji imaju pore promera 1,5 µm i da takođe voda sa česme sadrži plastiku.
Suočeni sa ovim nalazima i pod pritiskom javnosti, zvaničnici Svetske zdravstvene organizacije su rekli nešto surovo, ali što ima smisla: da je prioritet ove organizacije da obezbedi čistu vodu za sve stanovnike planete jer i danas dve milijarde ljudi nema pristup čistoj vodi, a na temu mikroplastike u vodi će se oglasiti kada utvrde da li zaista predstavlja po zdravlje.
Rizična plastika tipa 3, 6 i 7
Ostale vrste plastike predstavljaju veći rizik za zdravlje potrošača.
Plastika tipa 3 ili polivinil-hlorid (PVC) se koristi za proizvodnju cevi, veštačke kože, obuće, igračaka i plastične folije za hranu. Mekoću dobija zahvaljujući određenom dodatku, estru ftalne kiseline. Prema dosadašnjim rezultatima studija na životinjama, ovaj dodatak utiče na oštećenje reproduktivnog sistema, respiratorni distres, degeneraciju bubrežnog tkiva, oštećenje jetre, smanjenje srčane frekvencije, pad pritiska, čak i smrt fetusa.
Studije koje su merile produkte razgradnje ftalata u urinu kod dece od 6 do 19 godina pokazale su da deca koja su izložena većem unosu tih jedinjenja imaju viši krvni pritisak od svojih vršnjaka. Osim toga, prethodnih godina ftalati su povezivani i sa poremećajem hormona i metabolizma kod dece, prevremenim ulaskom u pubertet, alergijama i astmom. Polivinil-hlorid osim potencijalno kancerogenih dodataka, sadrži i izrazito reaktivni i kancerogeni vinil-hlorid koji predstavlja osnovu ove plastike. Takođe, spaljivanjem polivinil-hlorida se dobija hlorovodonična kiselina, što je poseban problem sa aspekta ekologije.
Plastika tipa 6 ili polistiren se koristi za proizvodnju ambalaže, igračaka, predmeta opšte upotrebe, ali i belih kutija za hranu i plastičnih čaša za kafu. Jedinjenje koje predstavlja osnovu stirenske plastike prelazi u hranu, posebno masnu i pre nego što bi mogao da se nađe u koncentraciji koja ima toksične efekte, stiren menja ukus i miris hrane i pića. Uz to, za pakovanje hrane se koristi ne samo čist polistiren već i polimer tipa akrilonitril/butadien/stiren iz koga posebno kancerogeni butadien ima potencijal da predje u hranu. Poslednjih godina polistiren kao materijal se ubrzano zamenjuje polipropilenom, za šta razloge treba tražiti prvenstveno u nižoj ceni polipropilena.
Plastika tipa 7 obuhvata polikarbonat, poliamid (poznat kao najlon), polilaktid i ostale forme plastike koje ne spadaju u prethodne kategorije. Poliamid ima značajnu ulogu u proizvodnji materijala i predmeta koji dolaze u kontakt sa hranom. Na primer koristi se za proizvodnju omotača za suvomesnate proizvode, kuhinjski pribor iz koga dolazi do prelaska takozvanih aromatičnih amina u hranu, posebno ako se radi o priboru crne boje.
U sastav višeslojne ambalaže za hranu ulazi i poliuretan iz koga je moguća migracija anilina, predstavnika aromatičnih amina, koji su dokazani iritansi, alergeni i mogući kancerogeni. Polikarbonat poseduje i dobru otpornost na toplotu zbog čega se koristi za proizvodnju posuda za mikrotalasne pećnice, balona za piće, kuhinjskog posuđa, boca za mleko. Polazna sirovina za proizvodnju polikarbonata je bisfenol A, materija koja je prethodnih godina bila u centru pažnje javnosti zbog svojih toksičnih efekata. Bisfenol A ima potencijal da izazove slične efekte kao estrogen i nalazi se ne samo u plastičnoj ambalaži već i u prevlakama limenki i plastičnim slojevima kombinovane ambalaže.
Kako je pokazano do sada, bisfenol A uzrokuje povećanu telesnu masu, sterilitet, a utiče i na nervni i imuni sistem. Utvrđeno je da kod trudnica utiče na razvoj ploda, dok kod dece može uzrokovati hiperaktivnost, anksioznost i depresiju. Danas se kvalitetni plastični sudovi i flašice, kao i igračke za decu do tri godine proizvode bez bisfenola A, jer osim gore navedenih efekata, deca imaju malu telesnu masu i njihova tkiva koja se razvijaju i rastu su posebno osetljiva. Iako se procenjuje da oko 90% ljudi na svetu ima nivo bisfenola u krvi koji je iznad granice detekcije, trenutni autoriteti tvrde da je prosečan unos bisfenola oko 1 000 puta niži od granice toksičnosti. Osim štetnih uticaja na čoveka, utiče i na morske životinje – milioni ptica i morskih životinja strada svake godine zbog uticaja bisfenola A iz plastike koja se raspada.
Opasni i izbeljivači, omekšivači i dekorativna pakovanja
Potrošači najčešće ne znaju da jedinjenja koja prodiru u hranu ne potiču isključivo od samog plastičnog materijala, već naprotiv, od brojnih sredstava koja se dodaju plastici za poboljšanje karakteristika. To mogu biti sredstva za penjenje, boje, punila, lubrikanti, optički izbeljivači, omekšivači, sredstva za sprečavanje razvoja mikroorganizama, UV stablizatori, sredstva koja sprečavaju zamagljivanje i mnoga druga. Bez ovih dodataka koji imaju relativno malu molekulsku masu i lako se prenose u hranu, posebno onu sa povećanim sadržajem masti, plastika bi bila takoreći neupotrebljiva. Takođe, i jedinjenja koja se koriste za dekoraciju pakovanja mogu migrirati u hranu. Na primer, pre više od 10 godina otkriveno je da izvesna toksična materija koja se koristila u procesu sušenja boje na površini plastične ambalaže, u velikoj količini prodire u sadržaj pakovanja.
Mere opreza i preporuke
Preporuke koje mogu pomoći potrošačima da smanje unos štetnih materija iz plastične ambalaže su:
- koristiti igračke i flašice za decu pouzdanih proizvođača na kojima stoji oznaka BPA free, što znači da ne sadrže bisfenol A
- plastične posude prati ručno, a ne u mašini i pritom izbegavati upotrebu oštrih sunđera i žica koji mogu da izazovu oštećenja materijala
- tople napitke i hranu ne sipati u plastične posude
- izbegavati upotrebu plastičnih posuda u mikrotalasnoj pećnici
- ne koristiti više puta plastične flaše za jednokratnu upotrebu, a posebno ne sipati alkohol u njih
- ne držati plastične flaše dugo na suncu ili blizu izvora toplote.
Stav o štetnosti PVC materijala potiče iz 70.-ih godina prošlog veka kada su radnici u industriji polivinil-hlorida češće nego ostatak populacije oboljevali od specifičnog i retkog oblika raka jetre. Od tada do danas, potencijal za prodiranje vinil-hlorida iz PVC materijala je smanjen 300-400 puta.
