Neka vas ne zavedu ukus i miris, prilikom izbora namirnica poslušajte razum. Korisno je promeniti ustaljene navike i, bar povremeno uzimati neke nove namirnice. Ako jedete morsku a izbegavate ribu iz ribnjaka, možda vaš izbor nije onoliko „zdrav” koliko verujete.
Ako se pirinač nađe tek povremeno na jelovniku, a testeninu jedete skoro svakodnevno, proverite da li bi trebalo da bude drugačije.
Pirinač ili testenina
Čemu dati prednost? Obe namirnice su odlični izvori ugljenih hidrata. Imaju približno istu kalorijsku vrednost ali jedna je ipak bolja jer se lakše vari i bolje iskorišćava-pirinač!
Pirinač je dragoceni izvor ugljenih hidrata. Za razliku od ostalih žitarica, ne sadrži gluten pa je idealan izbor za osobe koje boluju od celijakije. Sa aspekta gastronomije pirinač je izuzetno zahvalna namirnica, jer predstavlja odličnu bazu za mnoga ukusna jela, od predjela do deserta. Iako su i pirinač i testenina dobri izvori ugljenih hidrata i imaju približno istu kalorijsku vrednost među njima ipak postoje razlike. Prinač je prirodni proizvod a testenina nastaje industrijskim procesom prerade. Ipak, to ne daje prednost pirinču budući da se pri gajenju upotrebljavaju hemijske supstance koje biljka upija iz tla. Zato, prednost treba dati organski gajenom pirinču.
Obe namirnice se lako vare, ali da bi testenina zaista bila lako svarljiva, važno je da se ne prekuva. Kada je pravilno skuvana, kraće je žvaćemo, čime se skraćuje prva faza varenja hrane. To je i opravdanje za preporuku da se testenina uvek kuva „al dente”. Pirinač sadrži manje masnoća (0.4gr u 100gr pirinča) od testenine (1.4gr na 100gr testenine), ali i manje belančevina (6.7gr na 100gr u odnosu na 10.9gr koliko sadrži testenina), i zato ima nešto manju hranljivu vrednost. Ali, pirinač ima dve važne prednosti, jedna je da odgovara osobama koje boluju od celijakije jer ne sadrži gluten. Testenina u crevima prolazi kroz proces fermentacije, što može da izazove neprijatnu nadutost.
Sa nutritivnog stanovišta, pirinač ima samo malu prednost u odnosu na testeninu ali kada je reč o gastronomskim svojstvima, pirinač je u većoj prednosti. Ne toliko zbog ukusa koliko zbog svoje neverovatne prilagodljivosti, zahvaljujući kojoj može da se koristi u bezbroj kombinacija, i slanim i slatkim jelima. Pirinač nema jako izražen ukus, a skrob koji ispušta tokom kuvanja odličan je za povezivanje sastojaka.
Pirinač je osnovni sastojak najrazličitijih recepata, od predjela do deserta, u skoro svim svetskim kuhinjama.
Brancin ili pastrmka
Morska ili slatkovodna riba? Imaju ukusno meso, ne sadrže veću količinu masnoće, bogati su izvori belančevina, lako se vare. Teško je bilo kojoj od ove dve vrste dati prednost, pa ipak…
Malo kalorija i masnoća, mnogo belančevina. Obe ribe sadrže skoro iste hranljive sastojke. Imaju blag ukus koji na punoći dobija uz odgovarajuće dodatke: maslinovo ulje za brancin i bobice borovnice za pastrmku.
Brancin je morska a pastrmka rečna riba i iako plivaju u različitim vodama, imaju mnogo sličnih svojstava. Imaju skoro istu kalorijsku vrednost (oko 90kcal na 100gr). Pastrmka sadrži nešto više masnoća ali u oba slučaja radi se o vrlo malim vrednostima (3gr na 100gr u odnosu na 1,5gr na 100gr brancina). Udeo masnoće se međutim, prilično povećava kod riba iz ribnjaka. Na primer, kod gajenih brancina nivo masnoće može da dostigne i 6,8gr na 100gr.
Brancin sadrži više natrijuma dok je pastrmka bogatija kalijumom, što je preporučuje osobama koje imaju problem sa zadržavanjem tečnosti u tkivima, visokim krvnim pritiskom. Obe ribe imaju kratka mišićna vlakna, lako su svarljive, sadrže visokokvalitetne belančevine i imaju nizak procenat holesterola.
Ribe iz uzgajališta imaju veći procenat masnoće od onih iz slobodnog ulova. Slobodna riba, prisiljena je da pliva u potrazi za hranom pa ima razvijeniju muskulaturu i meso je kompaktno. Kada je reč o prisustvu zagađenih supstanci, pastrmka je sigurnija budući da je reč o ribi koja ima slabu otpornost na zagađenost i pliva samo u čistim vodama.
Sa gastronomskog gledišta, brancin i pastrmka su izjednačeni. Razlikuje ih meso karakterističnog ali blagog ukusa koje dolazi do izražaja uz odgovarajuće dodatke. Kod pripreme brancina iz ulova dovoljni su maslinovo ulje, so i biber dok je za pripremu gajenih poželjno dodati i nekoliko paradajza. Ukus pastrmke najbolje će doći do izražaja ako se priprema pečenjem u foliji uz dodatak nekoliko bobica borovnice.
Svež kravlji sir ili mocarela
Koji sveži sir odabrati? Ukoliko se rukovodimo ukusom, dileme nema-prvo mesto pripada mocareli. Ali, da bi se odredila istinska prednost, treba uzeti u obzir količine kalcijuma, masnoće i belančevina koje sadrže. Osim toga, važno je i koja se od ove dve vrste sira lakše vari i bolje iskorišćava.
Svež kravlji sir ima malo kalorija i lako se vari pa ga mogu konzumirati i osobe koje ne podnose kazein (mlečni protein) budući da ga u svežem siru nema. Idealan je sastojak mnogih ukusnih slanih i slatkih jela. Zbog kratkog roka upotrebe treba ga što pre pojesti.
Mocarela je izuzetno hranljiva, raskošnog ukusa i u odnosu na svež kravlji sir sadrži nešto više kalcijuma (350mg u odnosu na 295mg u 100gr koliko sadrži svež kravlji sir). Svež kravlji sir ima manju kalorijsku vrednost, sadrži manje masnoća ali samo pod uslovom da u proizvodnji nisu dodavani pavlaka ili mleko u cilju poboljšanja ukusa. Ako kupujete industrijski svež kravlji sir proverite sastojke na deklaraciji. Iako sadrži nešto manje belančevina u odnosu na mocarelu još uvek je to prilična količina (8,8gr na 100gr svežeg sira i 18,7gr na 100gr mocarele).
Sa gastronomskog stanovišta svež kravlji sir ima malu prednost. Na karakteristike konačnog proizvoda veliku ulogu ima način proizvodnje (industrijski ili u domaćinstvu). Blag ukus, kremasta konzistencija omogućavaju da se može koristiti u širokom spektru recepata, bilo da je reč o predjelu, glavnom jelu ili desertu. Jedini nedostatak svežeg kravljeg sira je kratak rok trajanja i podložnost kvarenju. Ipak, iako je zbog prilagodljivosti mnogo zahvalnija namirnica, sveži kralji sir ipak daleko zaostaje po ukusu za mocarelom koja, sama ili uz dodatak malo maslinovog ulja predstavlja vrhunski gurmanski doživljaj.
Dinja i lubenica
Crvena ili žuta boja? Ukusne su, odlično gase žeđ, nemaju visoku kalorijsku vrednost ali, razlikuju se po količini vitamina C, kalijuma i beta karotena koji sadrže.
Dinja i lubenica su idealno letnje voće. Savršeno gase žeđ, zadovoljavaju potrebu za slatkim i to bez puno kalorija koje bi mogle da ugroze liniju.
Dinja ima skoro dva puta više kalorija nego lubenica (33:16 na 100gr), ali to je još uvek skromna i po liniju „bezopasna” količina. Po sadržaju vode i kalorija lubenica je u prednosti ali sadržaj vitamina i minerala čine dinju pobednikom u ovom dvoboju.
U toplim letnjim mesecima zbog bogatstva kalijumom, beta karotenom i vitaminom C dinja ima prednost u odnosu na lubenicu. Kalijum je neophodan za normalan rad kardiovaskularnog sistema, pravilan rad mišića, nervnog sistema, a pomaže i da se ublaži fizička i psihička iscrpljenost.
Glavni adut dinje je visok procenat beta karotena (koji naš organizam pretvara u vitamin A) i vitamina C.
Beta karoten (189 mcg na 100gr kod dinje prema 37mcg kod lubenice) je antioksidans koji deluje kao zaštita od slobodnih radikala koji oštećuju ćelije organizma i dovode do brojnih poremećaja i bolesti. Isto tako, stimuliše obrambene snage organizma te je potreban za stvaranje pigmenta melanina u koži.
Beta karoten štiti kožu od opasnog spektra UV zračenja pa se osim u kremama za sunčanje preporučuje i povećan unos nekoliko nedelja pre boravka na suncu. Dokazan je i pozitivan učinak beta-karotena na prevenciju noćnog slepila i fotosenzibiliteta.
Beta karoten je potreban za rast novih ćelija i obnavljanje tkiva. Vitamin C, koga u 100gr dinje ima oko 32mg, učestvuje u proizvodnji kolagena, pa je važan za održavanje tonusa i elastičnosti kože kao i regeneraciju.
Specifični ukus dinje čini je nezamenjivim sastojkom voćnih pena i sorbeta, ali i ukusnih predjela. Dinja se dobro slaže sa slaninom, sušenom govedinom i pršutom. Osim toga, dinja za razliku od lubenice, koja vrlo brzo počinje da propada, duže zadržava svežinu i nepromenjena organoleptička svojstva.
