Divertikuloza i divertikulitis

Divertikuloza je stanje u kom postoje kesasta proširenja sluzokože debelog creva (džepovi, divertikuli). Divertikulitis nastaje kada dođe do zapaljenja jednog ili više divertikula i manifestuje se bolom u stomaku, povišenom temperaturom, mučninom i zatvorom. Blaži oblici divertikulitisa leče se antibioticima, mirovanjem i dijetom, a kod težih ili ponavljanih primenjuje se hirurško lečenje.

Divertikuloza je jedna od najčešćih probavnih bolesti. Jedna od deset osoba ima divertikulozu i njena učestalost se povećava starenjem. Procenjuje se da polovina ljudi do pedesete godine dobije divertikule u debelom crevu a do osamdesete godine divertikulu ima 70% ljudi. Nije retkost da je divertikuloza prisutna od najranijeg životnog doba.

Za divertikulozu se kaže da je bolest zapadnjaka jer je daleko prisutnija kod stanovnika zapadne Evorpe i Severne Amerike dok je kod stanovnika Azije i Afrike retkost što se objašnjava načinom ishrane. Ishrana stanovnika Azije i Afrike obiluje svežim voćem i povrćem dok „zapadnjaci” uglavnom jedu procesuiranu  hranu.

ZAŠTO NASTAJE DIVERTIKULOZA?

Verovatni uzrok nastanka divertikula je slabost zida creva na mestima gde ga probijaju krvni sudovi. Smatra se da je ishrana siromašna vlaknima jedan od vodećih faktora rizika za nastanak divertikula. Kod ovakve ishrane neophodan je veći pritisak u crevima za prolazak stolice što pogoduje nastanaku divertikula na tipičnim (slabim) mestima. Najčešće se nalaze  u donjim delovima debelog creva (kolona). Kod većine, divertikuli su slučajan nalaz prilikom rendgenskih ili kolonoskopskih ispitivanja, odnosno ne daju simptome. Kod oko 10% dolazi do zapaljenja  i nastaje  divertikulitis.

FAKTORI RIZIKA ZA NASTANAK DIVERTIKULITISA

Učestalost javljanja divertikulitisa raste sa životnom dobi. Češće se javlja kod pušača i gojaznih osoba. Ishrana bogata životinjskim mastima i siromašna vlaknima kao i nedovoljna fizička aktivnost predstavljaju značajan faktor rizika. Neki lekovi (steroidi, opijati i nesteroidni antireumatici) povezani su s većom učestalošću javljanja divertikulitisa.

SIMPTOMI ZAPALJENJA 

Kada dođe do razvoja zapaljenja unutar jednog ili više divertikula nastaje divertikulitis. Simptomi zapaljenja uključuju bol u donjem abdomenu najčešće na levoj strani koji se može pojačavati kretanjem. Javljaju se povišena temperatura, mučnina, povraćanje, gubitak apetita, stomak je napet i bolan, prisutna je ospstipacija (proliv ređe).

KOMPLIKACIJE

Kod oko četvrtine pacijenata se akutnim divertikulitisom razvijaju se komplikacije. Može doći do stvaranja apscesa – gnojne kolekcije unutar  divertikula ili komunikacije (fistule) delova creva međusobno ili sa mokraćnom bešikom. Fistule sa mokraćnom bešikom češće se javljaju kod muškaraca nego kod žena. Histeroktomija odnosno uklanjanje materice kod žena, značajan je faktor rizika. Ukoliko crevni sadržaj (uključujući i normalne bakterije) uđe u bešiku, dolazi do razvoja infekcije i zapaljenja.

Zbog nastanka ožiljnog tkiva dolazi otežanog prolaska ili blokade prolaska stolice kroz crevo. Najteža komplikacija je peritonitis kada dolazi do pucanja zapaljenog divertikula i izlivanja crevnog sadržaja u abdomen.

POSTAVLJANJE DIJAGNOZE

Dijagnoza se postavlja u toku akutnog napada. Bol u donjem delu stomaka može biti simptom mnogih oboljenja i nakon fizikalnog pregleda nepohodno je uraditi analizu krvi i urina da bi se isključili drugi mogući uzroci infekcije. Analiza stolice se vrši ukoliko postoji proliv. Kod žena može biti potreban i ginekološki pregled. Definitivna dijagnoza se postavlja CT pregledom kojim se potvrđuje postojanje zapaljenih divertikula. CT može ukazati na intenzitet divertikulitisa i tako odrediti načn lečenja.

LEČENJE

Lečenje divertikulitisa zavisi od izraženosti simptoma. Ukoliko se radi o nekomplikovanom divertikulitisu sa blaže izraženim simptomima lečenje se sprovodi u kućnim uslovima. Primenjuju se antibiotici da bi se suzbila infekcija, tečna ishrana u prvim danima i lekovi protiv bolova. Nakon nekoliko dana bolesnik može početi sa uzimanjem mekane hrane. Unos hrane koja je bogata vlaknima preporučuje se tek nakon mesec dana.

Ukoliko je klinička slika jače izražena ili je došlo do razvoja komplikacija odnosno ako postoji jaka bol u stomaku, povišena temperatura, ili drugi znaci infekcije lečenje zahteva bolničke uslove i uključivanje antibiotske terapije intravenski. Pacijent ostaje u krevetu i ne uzima hranu na usta sve dok se simptomi ne smire.

Hirurško lečenje se primenjuje ukoliko je došlo do pucanja divertikula, apscesa, fistule ili opstrukcije creva. Takođe se primenjuje kod višestrukih epizoda nekomplikovanog divertikultisa ili kod imunokompromitovanih osoba.

Vrši se resekcija creva odnosno uklanjanje obolelog dela i spajanje zdravih delova. Ukoliko je zapaljenje jako izraženo otvara se privremena kolostoma na trbušnom zidu koja se zatvara po njegovom smirivanju.

Šest nedelja nakon oporavka preporučuje se kolonoskopija koja nije indikovana u akutnom napadu. Osim što će dati jasnu sliku stanja u kolonu isključiće i karcinom kolona odnosno rektuma kao uzrok simptoma.

Divertikuli su dobro prokrvljeni pa se može  javiti jače krvarenje iz debelog creva. Izvor  krvarenja utvrđuje se uz pomoć kontrasta, angiografijom. Krvarenje se može zaustaviti  davanjem vazopresina (lek koji steže, kontrahuje, krvne sudove) što može biti vrlo opasno, posebno kod starijih pacijenata. Kada se utvrdi mesto problema, taj deo creva se hirurški uklanja. Ukoliko se ne utvrdi odakle krvarenje potiče, sprovodi se nepotpuna kolektomija odnosno neophodno je ukloniti veći deo creva.

Kod blagih krvarenja, koja spontano prestaju, najbolji način utvrđivanje uzroka je kolonoskopija. Na osnovu rezultata kolonoskopije preduzima se lečenje.

PRVENCIJA DIVERTIKULITISA

Divertikuloza je relativno česta pojava i promenom životnog stila i navika moguće je smanjiti rizik nastanka divertikulitisa. Preporučuje se redovna fizička aktivnost, barem pola sata dnevno. Vežbanje pomaže rad creva i na taj način smanjuje pritisak u debelom crevu. Hrana bogata vlaknima omekšava stolicu i olakšava njen prolazak kroz creva. Uz unos vlakana, neophodno je unositi i malo veće količine tečnosti kako bi je vlakna vezala i time se povećao volumen crevnog sadržaja što stimuliše refleks pražnjenja.