Povećana telesna težina problem je sa kojim se susreće veliki broj ljudi. Dok jedni razlog pronalaze u nedovoljnoj istrajnosti da se odupru primamljivom mirisu i ukusu hrane, drugi za gojaznost okrivljuju hormone a istina je verovatno negde u sredini. Grelin i leptin, hormoni sitosti i gladi igraju važnu ulogu u regulaciji telesne težine.
Mehanizmi kontrole gladi i sitosti su izuzetno kompleksni i postoji nekoliko teorija koje ih objašnjavaju. Centralnu ulogu ima mozak koji dešifruje i usmerava sve poruke koje organizam šalje. Na osnovu informacija koje dobija iz želuca i creva, mozak šalje signale koje prepoznajemo kao glad ili sitost. Pri tome, rukovodi se samo jednim ciljem a to je da organizam bude snabdeven dovoljnom količinom energije za normalno funkcionisanje svih organa u skladu sa uslovima u kojima se nalazi. Na primer, da održi stalnost težine i u zimskim uslovima kada se zbog zagrevanja tela troši više energije i leti, kada ova potreba ne postoji.
Kako bi se energetska ravnoteža očuvala, mozak kontroliše i sve uskladištene masti kao i šećer koji je pothranjen u jetri. U tome mu pomažu signali koji dolaze iz creva, želuca i rezervnog masnog tkiva.
HORMONI SITOSTI I GLADI
Hormoni sitosti su svi oni hormoni koji se luče nakon uzimanja hrane i tokom obroka (holecistokinin, amilin, neuromedulin itd). Zahvaljujući njima jedemo manje a da pritom organizam ne oseća slabost i iscrpljenost. Hormoni sitosti nas opuštaju i doprinose osećaju ugodnosti. Luče se iz endokrinih ćelija sistema za varenje nakon razgradnje hrane i apsorpcije hranjivih materija u crevima. U crevima postoji jako razgranata mreža nerava, pa mozak brzo dobija informacije o količini i sastavu unete hrane na osnovu kojih generiše i šalje signal da treba prestati ili nastaviti unos. Posebnu grupu čine signali koji obaveštavaju mozak o rezervama energije odnosno uskladištenoj masnoći u telu. Za ove signale odgovorni su: insulin, koga luči pankreas i leptin koga luče ćelije masnog tkiva.
LEPTIN I GRELIN
Leptin je otkriven 1994. godine i sastoji se od 184 aminokiselina. Ovaj hormon učestvuje u regulaciji telesne mase, metabolizma i reproduktivnih funkcija. Proizvode ga ćelije masnog tkiva (adipociti) a koncentracija u krvotoku mu je proporcionalna ukupnoj količini masnih naslaga u organizmu. Odgovoran je za inhibiciju uzimanja hrane koja je dugotrajna, za razliku od brzog delovanja holecistokinina i nešto sporijeg PPY3-36.
Porast nivoa leptina, daje informaciju da je organizam sit i apetit se smanjuje, dok pad nivoa signalizira mozgu da je organizam gladan i apetit se stimuliše. Kada u organizmu postoji nedostatak leptina ili receptora za leptin, javlja se povećana želja za unosom hrane i dolazi do debljanja. Kod gojaznih osoba, kojima organizam zbog genetskih mutacija ne proizvodi leptin, mozak se ponaša kao da stalno prima informaciju da je organizam gladan (nema leptina koji bi ukočio apetit). Leptin može delovati i na rezistenciju organizma na insulin. Leptin i insulin utiču na osetljivost mozga na signale sitosti.
Grelin. Prazan želudac, luči grelin, koji informiše endokrine žlezde mozga o nedostatku hrane u sistemu za varenje i javlja se osećaj gladi. Upravo zato, grelin se često i naziva hormonom gladi. Grelin ima strukturu peptida i sastoji se od 28 aminokiselina. Otkriven je nedavno, i ima jako važnu ulogu u regulaciji apetita. Luče ga endokrine ćelije želuca i deluje suprotno leptinu i PYY3-36. Nivo grelina u krvotoku raste nekoliko sati pre svakog obroka a vrhunac dostiže neposredno pre uzimanja hrane. Nakon obroka, nivo pada. Za razliku od leptina koji reguliše apetit na duže staze, grelin deluje kratkoročno i utiče na svakodnevni osećaj gladi. Pod uticajem grelina, apetit se povećava. Hormon grelin je povezan sa hormonom rasta pa tako podstiče telo na fizički razvoj, takođe je dokazano da visoka koncentracija grelina pojačava memoriju i koncentraciju.
DA LI JE LAKO REGULISATI APETIT?
Uzimajući u obzir karakteristike leptina i grelina, moglo bi se zaključiti da je leptin povezan sa debljinom a grelin sa nedostatokom apetita. Logično bi bilo da dovođenjem ovih hormona u ravnotežu rešimo kako problem gojaznosti tako i probleme koji nastaju nedovoljnim unosom hrane na primer, anoreksiju. Grelin bi se koristio da podstakne apetit kod onih koji su preterano mršavi a leptin da pomogne gojaznima da manje jedu. Međutim, 2005. godine otkriven je još jedan hormon koji učestvuje u regulaciji apetita-obestatin.
Obestatin je hormon koji blokira apetit. Kada je prisutan u većoj koncentraciji, šalje signal sitosti mozgu i apetit se blokira odnosno nastaje osećaj sitosti. Neobično je, da i obestatin i grelin stvaraju iste ćelije iako su ovi hormoni po svom dejstvu suprotni.
Vođeni logikom da obestatin umanjuje osećaj gladi i da bi to moglo biti rešenje u borbi protiv gojaznosti, vršeni su eksperimenti na pacovima kojima se ubrizgavao obestatin kako bi se smanjio osećaj gladi. Pokazano je da su ćelije počele da luče veće količine grelina (hormona koji stimuliše apetit) što je još jedan pokazatelj kompleksnosti mehanizama regulacije sitosti i gladi i da je za utvrđivanje tačnog mehanizma rada potrebno još mnogo eksperimenata.
U kontroli apetita učestvuju i mnogi drugi, za nas manje poznati hormoni.
Neki od njih su:
Holecistokinin, hormon koji se luči u toku obroka. Stvaraju ga ćelije dvanaestopalačnog creva. Količina izlučenog holecistokinina zavisi od sadržaja masnoća i proteina u hrani. Preko receptora koji se nalaze u zidu creva stimuliše N. Vagus i šalje se informacija mozgu da treba „zakočiti” apetit. Javlja se osećaj sitosti.
