GLP-1 lekovi i rizik od raka: šta zaista pokazuje nauka?

Lekovi poput semaglutida, poznatog po preparatima Ozempic i Wegovy, poslednjih godina značajno su promenili pristup lečenju dijabetesa tipa 2 i gojaznosti. Njihovi efekti odavno se ne posmatraju samo kroz snižavanje šećera u krvi i gubitak kilograma. Istražuje se njihov uticaj na srce, bubrege, jetru, mozak, a sve više i na rizik od malignih bolesti.

Ali može li terapija koja poboljšava metaboličko zdravlje istovremeno smanjiti verovatnoću nastanka raka?

U časopisu Science, 5. novembra 2026. godine, istraživači Blánaid Hicks i Anton Pottegård objavili su stručni komentar „GLP-1 therapies and cancer risk“, u kojem upozoravaju na opasnost od preuranjenih zaključaka. Njihova ključna poruka jeste da se efekat samog leka mora razlikovati od posledica mršavljenja, poboljšanja metabolizma i promena životnih navika koje prate terapiju.

Zašto su gojaznost i rak povezani?

Gojaznost nije samo povećana količina masnog tkiva. Ona je povezana sa složenim promenama u hormonskoj regulaciji, metabolizmu glukoze, imunskom odgovoru i zapaljenskim procesima.

Masno tkivo je metabolički aktivan organ. Kod gojaznosti, naročito kada se masno tkivo nakuplja oko unutrašnjih organa, može doći do hronične inflamacije niskog intenziteta, insulinske rezistencije i povećane aktivnosti signalnih puteva koji podstiču rast i umnožavanje ćelija.

Povišene koncentracije insulina i promene u signalizaciji insulinu sličnog faktora rasta (IGF-1) mogu stvoriti uslove koji pogoduju razvoju određenih tumora. Kod žena, masno tkivo učestvuje i u stvaranju estrogena, što je posebno važno za razumevanje povezanosti gojaznosti sa karcinomom endometrijuma i pojedinim oblicima karcinoma dojke nakon menopauze.

Zbog toga se gojaznost povezuje sa povećanim rizikom od najmanje 13 vrsta malignih bolesti, među kojima su karcinomi debelog creva, jetre, bubrega, pankreasa i endometrijuma.

Ako terapija dovodi do značajnog i održivog smanjenja telesne mase, razumno je pretpostaviti da bi mogla da utiče i na neke od ovih mehanizama. Međutim, biološka verovatnoća nije isto što i klinički dokaz.

Šta kažu velika istraživanja?

Rezultati dosadašnjih studija na prvi pogled deluju veoma ohrabrujuće.

Sistematski pregled i metaanaliza objavljena 2026. godine u časopisu Diabetes Research and Clinical Practice obuhvatila je 24 istraživanja sa gotovo četiri miliona učesnika. Upotreba GLP-1 receptor agonista bila je povezana sa približno 30% nižim relativnim rizikom od karcinoma povezanih sa gojaznošću.

Povoljne povezanosti uočene su kod više malignih bolesti, uključujući karcinome jetre, debelog creva, pankreasa i endometrijuma.

Međutim, ovde postoji važna razlika koju često gubimo iz vida.

Smanjenje relativnog rizika od 30% ne znači da će 30 od 100 ljudi izbeći rak zahvaljujući terapiji. Ono označava razliku u učestalosti događaja između posmatranih grupa, u odnosu na rizik u uporednoj grupi.

Još važnije, povezanost ne dokazuje da je lek neposredno sprečio nastanak tumora.

Zašto randomizovane studije daju drugačiju sliku?

U avgustu 2026. godine, časopis Scientific Reports objavio je metaanalizu 148 randomizovanih kontrolisanih studija sa ukupno 168.875 učesnika.

Rezultat je bio drugačiji od nalaza mnogih opservacionih istraživanja: nije utvrđena statistički značajna razlika u ukupnom riziku od malignih bolesti između osoba koje su koristile GLP-1 receptor agoniste i kontrolnih grupa.

Relativni rizik iznosio je 0,99, uz 95% interval pouzdanosti od 0,92 do 1,05.

Kako objasniti razliku?

Randomizovane studije imaju značajnu prednost: raspoređivanjem učesnika u terapijske grupe smanjuje se mogućnost da razlike u zdravstvenom stanju ili drugim karakteristikama utiču na rezultate.

Međutim, većina ovih studija prvenstveno je bila osmišljena da ispita regulaciju glikemije, smanjenje telesne mase ili kardiovaskularne ishode, a ne prevenciju raka.

Maligne bolesti često nastaju tokom dugog vremenskog perioda. Praćenje od nekoliko meseci ili godina može biti nedovoljno da se otkriju promene u njihovoj učestalosti.

Zato odsustvo statistički značajne razlike u ovim studijama ne znači da je svaki mogući dugoročni efekat isključen.

GLP-1 lekovi i rak – Da li lek deluje direktno na tumorske ćelije?

GLP-1 receptor agonisti oponašaju delovanje hormona GLP-1, koji učestvuje u regulaciji lučenja insulina, apetita i osećaja sitosti.

Njihovi efekti, međutim, nisu ograničeni samo na pankreas i centre za regulaciju apetita.

GLP-1 receptori identifikovani su u različitim tkivima, a eksperimentalna istraživanja ukazuju na mogućnost uticaja na ćelijsku signalizaciju, inflamaciju i procese koji učestvuju u rastu tumora.

Ipak, efekti nisu jednaki u svim tkivima. Rezultati laboratorijskih istraživanja ponekad ukazuju na usporavanje rasta pojedinih tumorskih ćelija, dok drugi modeli pokazuju složenije ili potencijalno nepovoljne efekte.

Dodatni problem predstavlja pouzdano određivanje prisustva funkcionalnih GLP-1 receptora u određenim tumorskim tkivima.

Zbog toga se rezultati eksperimenata na ćelijskim kulturama i životinjama ne mogu automatski preneti na ljude.

Za sada nema dovoljno kliničkih dokaza da GLP-1 receptor agonisti imaju direktan antitumorski efekat koji bi opravdao njihovu primenu u prevenciji ili lečenju malignih bolesti.

Šta je sa rakom pankreasa i štitaste žlezde?

Ova dva pitanja posebno su važna jer su od ranih faza razvoja GLP-1 terapije izazivala zabrinutost.

Karcinom pankreasa

Ranije su postojale sumnje da bi lekovi koji deluju na inkretinski sistem mogli povećati rizik od promena u pankreasu, uključujući maligne bolesti.

Dosadašnji rezultati velikih analiza uglavnom nisu potvrdili povećanje rizika od karcinoma pankreasa. Pojedine opservacione studije čak su pronašle povezanost terapije sa njegovom manjom učestalošću.

Međutim, takve rezultate treba tumačiti oprezno, naročito zbog razlika u karakteristikama pacijenata, izboru uporedne terapije i trajanju praćenja.

Karcinom štitaste žlezde

U pretkliničkim istraživanjima na glodarima pojedini GLP-1 receptor agonisti bili su povezani sa razvojem tumora C-ćelija štitaste žlezde.

Zbog toga za određene lekove iz ove grupe postoje upozorenja i kontraindikacije kod osoba sa ličnom ili porodičnom istorijom medularnog karcinoma štitaste žlezde ili sindromom multiple endokrine neoplazije tip 2 (MEN2).

Ipak, biologija C-ćelija kod glodara značajno se razlikuje od one kod ljudi, a klinička istraživanja nisu dosledno potvrdila povećan rizik.

Pregled objavljen 6. novembra 2026. godine u časopisu Endocrine Reviews dodatno razmatra ove razlike i dovodi u pitanje opravdanost postojećeg najstrožeg upozorenja. To je, međutim, stav autora naučnog pregleda, a ne promena zvaničnih kontraindikacija.

Zašto je važno da li pacijent ima dijabetes?

Jedno od najvažnijih pitanja jeste da li su efekti GLP-1 terapije na rizik od malignih bolesti jednaki kod osoba sa dijabetesom tipa 2 i kod osoba sa gojaznošću koje nemaju dijabetes.

Kod dijabetesa tipa 2, dugotrajna hiperglikemija, hiperinsulinemija i insulinska rezistencija mogu doprineti promenama u metaboličkom okruženju koje su povezane sa rizikom od određenih malignih bolesti.

Istovremeno, pacijenti sa dijabetesom često koriste više lekova i imaju različito trajanje bolesti, stepen metaboličke kontrole i pridružena oboljenja.

Zbog toga je veoma važno sa kojom se terapijom GLP-1 receptor agonisti porede.

Nova studija objavljena 3. novembra 2026. godine u JAMA Network Open pokazala je da je započinjanje GLP-1 terapije bilo povezano sa manjom učestalošću karcinoma povezanih sa gojaznošću u poređenju sa insulinom i derivatima sulfoniluree, naročito kod osoba sa manje uznapredovalim dijabetesom.

Međutim, rezultati nisu bili jednako povoljni u poređenju sa svim drugim grupama lekova.

Autori zato naglašavaju da njihovi nalazi ne opravdavaju izbor antidijabetičke terapije radi prevencije raka.

Može li mršavljenje objasniti potencijalni zaštitni efekat?

Ovo je možda najvažnije pitanje cele naučne rasprave.

Zamislimo osobu koja tokom GLP-1 terapije značajno smanji telesnu masu. Istovremeno se mogu poboljšati insulinska osetljivost, glikemija, krvni pritisak i drugi metabolički pokazatelji.

Moguće su i promene u ponašanju: osoba drugačije bira hranu, manje konzumira alkohol ili postaje fizički aktivnija.

Svaka od ovih promena potencijalno može doprineti smanjenju rizika od pojedinih malignih bolesti.

Upravo zato nije dovoljno samo uporediti osobe koje koriste GLP-1 lekove sa onima koje ih ne koriste.

Potrebno je razumeti koliko eventualnog efekta potiče od direktnog farmakološkog delovanja, koliko od gubitka telesne mase, a koliko od drugih promena koje prate terapiju.

Pri tome, mršavljenje nije nužno faktor koji treba jednostavno statistički ukloniti iz analize. Ono je jedan od očekivanih efekata leka i može biti važan posrednik njegovog ukupnog delovanja.

Ta razlika između direktnog i ukupnog efekta terapije nalazi se u središtu novog komentara objavljenog u Science.

Šta kaže nauka: možemo li GLP-1 lekove smatrati zaštitom od raka?

Na osnovu trenutno dostupnih dokaza možemo izdvojiti nekoliko zaključaka.

Prvo, veliki broj kliničkih istraživanja ne pokazuje povećanje ukupnog rizika od malignih bolesti tokom primene GLP-1 receptor agonista. To je ohrabrujuće sa stanovišta bezbednosti, iako ne otklanja sve neizvesnosti povezane sa dugotrajnom upotrebom.

Drugo, opservacione studije ukazuju na mogućnost smanjenja rizika od određenih karcinoma, naročito onih povezanih sa gojaznošću i metaboličkim poremećajima.

Treće, za sada nije dokazano da GLP-1 receptor agonisti neposredno sprečavaju nastanak raka kod ljudi. Potrebna su istraživanja sa dužim praćenjem, odgovarajućim kontrolnim grupama i jasno definisanim onkološkim ishodima.

Najzad, postoje značajne razlike između pojedinih malignih bolesti. Zato govoriti o „riziku od raka“ kao jedinstvenom ishodu može prikriti važne specifičnosti.

Šta ovo znači za pacijente?

Osobe koje koriste GLP-1 receptor agoniste zbog dijabetesa tipa 2 ili gojaznosti ne bi trebalo da zaključuju da ih terapija štiti od malignih bolesti.

Jednako tako, postojeći podaci ne opravdavaju generalizovan strah da ovi lekovi izazivaju rak.

Odluka o primeni terapije treba da se zasniva na dokazanim koristima, individualnim rizicima, kontraindikacijama i proceni lekara.

Redovni preventivni pregledi i skrining za maligne bolesti ostaju važni bez obzira na to da li osoba koristi GLP-1 terapiju.

Zaključak – GLP-1 lekovi i rak

GLP-1 receptor agonisti predstavljaju značajan napredak u lečenju gojaznosti i dijabetesa tipa 2, a njihovi efekti na metaboličko zdravlje otvaraju nova pitanja o mogućoj povezanosti sa nastankom malignih bolesti.

Dosadašnji rezultati pružaju razloge za optimizam, ali ne i osnov za tvrdnju da ovi lekovi sprečavaju rak.

Možda će buduća istraživanja pokazati da određene grupe pacijenata imaju dodatnu onkološku korist od GLP-1 terapije. Za sada je važnije razumeti šta postojeći dokazi zaista govore, a šta tek treba dokazati.

Upravo na to upozoravaju autori novog rada u časopisu Science: u medicini koja se brzo razvija, pravilno tumačenje dokaza jednako je važno kao i sama nova otkrića.

Literatura

1. Hicks B, Pottegård A. GLP-1 therapies and cancer risk. Science. 2026;394(6824):612-613.

2. Ateiwi YA, Mahmood R, Wong HJ, et al. Glucagon-like peptide-1 receptor agonists and the risk of obesity-related cancers: a systematic review and meta-analysis. Diabetes Res Clin Pract. 2026;234:113158.

3. Liang W, Huang Z, Long Y, et al. Glucagon-like peptide-1 receptor agonists and risk of cancer: a systematic review and meta-analysis of randomized controlled trials. Sci Rep. 2026. doi:10.1038/s41598-026-63543-7.

4. Dai H, et al. GLP-1 receptor agonists and cancer risk in adults with obesity. JAMA Oncol. 2025;11(10):1186-1193. doi:10.1001/jamaoncol.2025.2681.

5. Hernández-Pérez JG, et al. GLP-1 receptor agonists and obesity-related cancer by diabetes severity. JAMA Netw Open. 2026. doi:10.1001/jamanetworkopen.2026.41869.

6. Braunstein EW, Braunstein GD. Glucagon-like peptide-1 receptor agonists and thyroid cancer: review of preclinical and human data. Endocr Rev. 2026. doi:10.1210/endrev/bnag044.