Širom sveta obeležava se 14. novembar Dan dijabetesa, prvi put ustanovljen 1991. godine na inicijativu Međunarodne dijabetes federacije i Svetske zdravstvene organizacije. Dijabetes je jedno od najčešćih oboljenja od koga danas u svetu boluje oko 250 miliona ljudi. U Srbiji, dijabetes je peti uzrok smrtnosti, pri čemu je broj bolesnih oko 500 000, a godišnje umre 2500. Zabrinjavajuća je činjenica da na svakog pacijenta koji ima šećernu bolest dolazi po jedna osoba koja ne zna da ima dijabetes.
Šta je dijabetes melitus?
Dijabetes melitus je grupa metaboličkih bolesti koje se karakterišu hiperglikemijom (povišena vrednost glukoze u krvi) nastalom zbog smanjenog lučenja insulina ili zbog defekta u njegovom dejstvu. Može nastati i kao rezultat kombinacije oba ova poremećaja.
Insulin je hormon koji luči pankreas i koji kontroliše nivo glukoze u krvi. Nakon svakog obroka, hrana se u sistemu za varenje razlaže na osnovne sastojke, između ostalog i na prost šećer- glukozu. Glukoza ulazi u cirkulaciju i stimuliše pankreas da luči insulin. Insulin omogućava ulazak šećera iz cirkulacije u ćelije. Kada se nađe u ćeliji, glukoza se pretvori u energiju koja može odmah da se koristi ili se čuva u obliku masti ili glikogena dok ne postoji potreba za njom.
Da li nivo glukoze u krvi uvek isti?
Nivo glukoze normalno varira tokom dana. Raste nakon obroka i vraća se na normalu obično 2 sata nakon jela. Kada se nivo glukoze u krvi vrati na normalu i lučenje insulina opada. Varijacije u vrednostima insulina su u uskom opsegu obično od 3.9 mmol/l do 6.1 mmol/l. Ako se unosi veća količina ugljenih hidrata i vrednosti glukoze u krvi rastu. Osobe starije od 65 godina imaju malo više vrednosti glukoze u krvi, posebno nakon jela.
Međutim kada pankreas ne proizvodi insulin ili su količine koje proizvodi nedovoljne ili ćelije organizma ne odgovaraju adekvatno na insulin, dolazi do rasta nivoa glukoze u krvi, što se dešava kod dijabetičara. Vrednost glukoze u krvi je povišena, glukoza prelazi u mokraću i napušta telo. Organizam gubi glavni izvor energije jer ćelije ne koriste glukozu na pravi način, a njeno povećano prisustvo u krvi dovodi do pojave simptoma bolesti, a zatim i do razvoja komplikacija.
Koji su simptomi dijabetesa?
Dijabetes često ostaje dugo nedijagnostifikovan jer mnogi simptomi se čine bezopasnim. Rano prepoznavanje simptoma i započinjanje odgovarajućeg tretmana utiču na usporavanje razvoja komplikacija bolesti.
Neki od simptoma su: često mokrenje, izražena žeđ, pojačan apetit, promene vida, neuobičajeni gubitak težine, iritabilnost, zamor, suva koža, teško zarastanje eventualnih rana, učestale infekcije koje sporo prolaze. Kod tipa I može se javiti i mučnina, povraćanje ili bol u stomaku.
Dijagnoza
Vrednosti glukoze u krvi se obično proveravaju rutinskim biohemijskim kontrolama. Provera vrednosti glukoze u krvi jednom godišnje je poželjna, naročito kod starije populacije. Ljudi dugo mogu da imaju dijabetes, posebno tip II, a da ne znaju. Vrednosti glukoze se određuje obično ujutru našte, mada se vrednosti mogu meriti i nakon jela. Klasifikacija poremećaja tolerancije glukoze se izvodi na osnovu dve vrednosti glukoze u krvi u dva različita dana.
Normalnom se smatra vrednost glukoze našte <6.1 mmol/l
Povišena glikemija našte je 6.1mmol/l ili više, ali manja od 7.0 mmol/l
Dijabetes je vrednost glukoze našte >7.0 mmol/l ili glikemija u bilo kom slučajnom uzorku krvi (bez obzira na obroke) >11.1 mmol/l uz prisustvo tipičnih simptoma dijabetesa.
Biljna dijetna vlakna su nezamenljiv sastojak u ishrani dijabetičara, jer ishrana bogata dijetnim vlaknima sprečava skokove šećera u krvi. Dijetna vlakna se nalaze u opni žitarica, mekinjama, pahuljicama, voću, povrću (naročito mahunarkama), orahu, kikirikiju, korenastom bilju.
• Pri uzimanju dijetnih vlakana ranije se javlja osećaj sitosti, jer ona bubre vezujući vodu za sebe, šireći lumen želuca.
• Bubrenjem se povećava i lumen creva, pa se poboljšava peristaltika (bolji rad i pražnjenje creva).
• Dijetna vlakna, pogotovu rastvorljiva, prave finu zaštitnu gel mrežu oko skroba koji unosimo hranom, pa time sprečavaju brzu apsorpciju i skokove šećera, posle uzimanja hrane (smanjuju brzo upijanje razgrađenih složenih šećera iz želuca u krvotok).
• Poboljšavanjem pražnjenja creva smanjuju oboljevanje od tumora, naročito debelog creva.
Nenutritivni zaslađivači (veštački)
Nenutritivni zaslađivači se najčešće upotrebljavaju za zaslađivanje hrane namenjene dijabetičarima. To su: saharin, aspartam, ciklamat, acesulfam – kalijum. Zanemarljive su kalorijske vrednosti. Posle njihove upotrebe ne raste nivo šećera u krvi.
Ako se koriste u propisanim dozama, nisu štetni po zdravlje i mogu se slobodno koristiti za poboljšanje slatkosti hrane.
Koji su tipovi dijabetesa?
Predijabetes je stanje u kome su vrednosti glukoze povišene u odnosu na normalne vrednosti, ali ne toliko da bi se postavila dijagnoza dijabetesa. Osobe imaju predijabetes ako su vrednosti glukoze između 5.6 mmol/l i 7.0mmol/l ili ako je vrednost glukoze dva sata nakon testa na toleranciju glukoze između 7.8 mmol/l i 11.1 mmol/l. Vrlo je bitno na vreme prepoznati predijabetesno stanje zato što i ono nosi povećan rizik za nastanak dijabetesa kao i za srčano oboljenje. Smanjujući telesnu težinu za 5-10% dijetom i povećanom fizičkom aktivnošću može se značajno smanjiti rizik od razvoja dijabetesa.
Tip 1: Kod tipa 1 dijabetesa ( koji se najčešće zove insulin zavisni ili juvenilni-mladalački dijabetes), više od 90% ćelija koje proizvode insulin su trajno uništene. Tako da pankreas stvara jako malo ili nimalo insulina. Od ukupnog broja obolelih samo 10% ima ovaj tip dijabetesa. Najveći broj obolelih od ovog tipa dijabetesa oboli pre 30. godine.
Naučnici smatraju da je u u osnovi nastanka ovog tipa dijabetesa autoimuna bolest. Autoimune bolesti nastaju kada se telesni odbrambeni sistem (imuni sistem), greškom, okrene protiv sopstvenog dela tela. Kod dijabetesa imuni sistem napada i uništava beta ćelije pankreasa koje proizvode insulin. Ovo se može desiti nakon neke virusne infekcije ili reakcije na neki sastojak hrane. Genetski faktor može uticati da pojedine osobe budu sklone razvoju autoimunih bolesti.
Tip 2 dijabetesa je najčešći oblik dijabetesa (često se zove i insulin nezavisni dijabetes) u kome pankreas proizvodi insulin, ponekad i u većoj količini nego kod zdrave osobe, ali iz nekog razloga, organizam ne može da ga koristi. Tip 2 dijabetesa je do skoro bio karakterističan za stariju populaciju, ali je sada sve češće prisutan i kod dece i adolescenata. Ipak, najčešće se javlja kod osoba starijih od 30 godina i sa godinama je sve zastupljeniji. Oko 15% ljudi starijih od 70 godina ima dijabetes tipa 2. Sklonost ka razvoju ovog tipa dijabetesa imaju neke rasne i etničke grupe, kao što postoji i nasledna predispozicija u nekim porodicama. U svakom slučaju, kod populacije koja nije gojazna učestalost je od 1-3%. Glavni faktor rizika ovog tipa dijabetesa je prekomerna telesna težina tj. gojaznost. Kako gojaznost izaziva insulinsku rezistenciju, kod ovih osoba su neophodne velike količine insulina.
Gestacijski dijabetes se razvija i otkriva za vreme trudnoće. Obično nestaje posle porođaja, ali žene kod kojih se on pojavio imaju veći rizik da razviju dijabetes tipa 2 kasnije u životu.
