autor: dr Suzana Kostić, dermatolog
Psihodermatologija je medicinski pristup koji se bavi međusobnom povezanošću psiholoških faktora i bolesti kože. Usmeren je na područje gde se preklapaju dermatologija, psihologija i psihijatrija.
Sve bolesti, uključujući i bolesti kože izazivaju određenu psihološku reakciju, kao što su: strah, nesigurnost, teskoba, potištenost…Iako se bolesti kože, zbog niskog procenta smrtnosti i trajnog invaliditeta, često smatraju manje ozbiljnim u poređenju sa drugim organskim bolestima, njihov uticaj na psihološki status bolesnika nije zbog toga manji. Naprotiv, upravo bolesti kože imaju jako veliki psihološki uticaj na bolesnika i njegov kvalitet života.
Dermatološke bolesti ispoljavaju se na najvećem organu čoveka-koži, koji je skoro u celosti dostupan pogledima drugih ljudi. Ove bolesti zato, utiču na samopouzdanje i sliku koju o sebi osoba ima. Zbog vidljivosti, bolesti kože ne mogu ostati lična stvar i nemamo mogućnost da, kao u slučaju bolesti drugih organa, izaberemo da li ćemo i sa kim saznanje podeliti. Na prvi pogled čak i ljudi koji nisu sa bolesnikom bliski, svesni su postojanja bolesti.
Psihosomatske kožne bolesti
Kod psihosomatskih kožnih bolesti jedan od okidača za njihov nastanak ili pogoršanje je stres. Na primer, kod bolesnika sa psorijazom često dolazi do pogoršanja bolesti u visokostresnim situacijama, kao što su na primer: razvod braka, smrt bračnog partnera itd. Broj novodijagnostikovanih bolesnika sa psorijazom je povećan nakon rata.
Akne, bolest koja je česta u mladalačkom dobu, znatno se pogoršava u stresnim situacijama, na primer u vreme ispitnih rokova. U ovu grupu bolesti ubrajaju se još i alopecija, atopijski dermatitis, hronična urtikarija itd. Koji je tačan mehanizam uticaja stresa na kožne bolesti nije do kraja objašnjeno.
Koža je složen sistem koji je sačinjen od žlezda, krvnih sudova i nerava koje kontroliše autonomni nervni sistem i upravo preko ovog sistema psihička stanja mogu da utiču na kožu. Na primer, pocrvenimo kada nam je neprijatno. Stres utiče i na imunološki i endokrinološki sistem pa se pretpostavlja da posredno, uticajem na ove sisteme utiče i na bolesti kože.
Primarno psihijatrijski poremećaji
Drugu grupu čine primarno psihijatrijski poremećaji koji rezultiraju promenama na koži, bilo umišljenim ili stvarnim. U ovu grupu spadaju različite somatske deluzije kod kojih su bolesnici fokusirani na jedan izolovani umišljeni problem, pri čemu u drugim oblastima nema psiholoških odstupanja. U ovu grupu bolesti spadaju deluzije parazita i dizmorfofobija. Kod deluzije parazita, bolesnik je uveren da se u koži nalaze paraziti i da ih treba po svaku cenu izvaditi, a u slučaju dizmorfofobije, postoji patološka psednutost sopstvenim izgledom i zaokupljenost nekim minimalnim, ili čak nepostojećim problemima na koži.
Druga vrsta bolesti u ovoj grupi su opsesivno kompulsivne bolesti kod kojih bolesnik učestalo mehanički, svesno, povređuje svoju kožu. Bolesnik pokušava da ovaj problem reši ali potreba za samopovređivanjem nadvladava motivaciju za kontrolom ponašanja. Ovde spadaju: čupanje kose (trihotilomanija), promene na koži izazvane vlastitom maipulacijom (artefaktni dermatitis), ogrebotine (ekskorijacije) koje mogu rezultirati nastankom ožiljaka i druge.
Primarno dermatološke bolesti
Živimo u svetu gde je spoljni izgled važan pa je svaka promena značajna i može imati jak uticaj. U praksi se zato, najčešće susreću psihički ili psihološki problemi koji nastaju kao posledica dermatoloških bolesti. Zbog činjenice da su kožne bolesti vidljive i da narušavaju spoljni izgled one mogu imati jak uticaj na osećaj stida, smanjeno samopouzdanje pa čak i depresivnost i anksioznost.
Uz bolesti kože vezuju se različiti stereotipi i predrasude poput onih da su kožne bolesti zarazne ili da su posledica loše higijene. Bolesnici sa kožnim bolestima često ističu da je veći uzrok psiholoških problema način na koji drugi ljudi reaguju na njihovu bolest a ne bolest sama po sebi.
Često su suočeni sa čudnim pogledima, neprimerenim komentarima, neprijatnim pitanjima i izbegavanjem bilo kakvog kontakta. Ovakve situacije su neprijatne pa je potpuno razumljivo koliko dermatološke bolesti mogu da budu frustrirajuće. Budući da dermatološke bolesti mogu jako da utiču na psihičko stanje bolesnika ali i da psihička stanja mogu dovesti do pogoršanja ili ponovne pojave bolesti izuzetno je važno omogućiti bolesnicima savetovanje ili psihoterapiju kako bi se bolest lakše razumela što će bolesniku pomoći oko najboljeg izbora terapije i njenog pridržavanja.
Tehnike suočavanja sa stresom, socijalne veštine i različite tehnike relaksacije mogu da budu korisne bolesnicima u svakodnevnom životu kako bi se izbegle ili ublažile reakcije na stresne situacije koje provociraju pogoršanje dermatološke bolesti. Kod bolesti koje su u osnovi psihijatrijske prirode, bez psihoterapije nema izlečenja. Dermatolozi sami mogu da procene kojim bolesnicima treba dodatna pomoć a neki od njih je i sami traže. Većini bolesnika treba savetovanje ili terapija psihologa dok je određenom broju potrebna potpunija obrada i rad sa psihijatrom.
