Iako je alkoholizam jedan od najrasprostranjenijih i najozbiljnijih problema javnog zdravlja i predstavlja bolest koju treba dugo i ozbijno lečiti, često ostaje neotkriven. Lečenje alkoholizma je moguće.
Razvoj alkoholizma je spor i podmukao; prosečno trajanje razvoja zavisnosti iznosi 11-13 godina.
Postavljanje dijagnoze zavisnosti od alkohola nije čisto medicinski postupak.
U dijagnostičke elemente uključeni su i poremećaji socijalnog ponašanja i porodičnih odnosa, čime je stvorena mogućnost ranijeg postavljanja dijagnoze i početka lečenja. Kod zavisnika od alkohola javlja se skup prepoznatljivih simptoma: gubitak kontrole, apstinencijski sindrom, tolerancija i gubitak memorije, tzv. -prekid filma-.
Gubitak kontrole naziva se i fenomenom prve čase. Ogleda se u tome da alkoholičar može da apstinira ali kada popije prvu čašu pića potpuno gubi kontrolu, ne zna da stane i nastavlja sa konzumiranjem alkohola “do besvesti“. Kada se otrezni, opet može da apstinira ali opet do prve čaše. Ovi ciklusi se ponavljaju, pri čemu su periodi apstinencije sve kraći. Vremenom zavisnik izgubi sposobnost apstiniranja i ne može bez alkohola. Kada prestane sa upotrebom alkohola bilo svojevoljno bilo da je prisiljen, ili ako je količina smanjena, javljaju se karakteristični neprijatni simptomi: nesanica, razdražljivost, drhtanje ruku, preznojavanje.. (apstinencijalni simptomi). Zavisnik nije dovoljno jak da istrpi teškoće apstinecije pa poseže za pićem, čime se simptomi ublažavaju ili potpuno eliminišu.
Uzroci alkoholizma
Uzroci alkoholizma su različiti, ali u osnovi svih je zapravo beg od stvarnosti. Osoba pije jer se pod uticajem alkohola oseća opuštenijom, a stres i frustracije koje doživljava u stvarnom svetu čine se blažim. Međutim, vremenom tolerancija na alkohol raste pa je neophodno da osoba pije veće količine kako bi nastupio željeni psihički efekat kao kada je zavisnik tek počinjao sa konzumiranjem. U drugoj fazi alkoholizma, koja se naziva i alkoholnim zaboravom, nema daljeg povećanja tolerancije dok je u fazi teškog hroničnog alkoholizma, tolerancija na alkohol smanjena. Alkoholičaru je dovolja i jedna čaša da se opije.
Hronični alkoholičari
Hronični alkoholičari se lako mogu prepoznati i po svom fizičkom izgledu: prisutno je crvenilo lica i nosa, ruke im drhte, izgledaju oronulo i starije nego što jesu. Najkarakterističnije su ipak promene u njihovoj ličnosti. Alkoholičar negira da ima problem sa konzumiranjem alkohola ili ovaj problem umanjuje. Vrlo vešto nalazi opravdanja za svoje postupke, krivi druge zato što pije a probleme sa zdravljem, koji su nastali usled dejstva alkohola, pripisuje drugim uzrocima. Alkoholičar vremenom gubi prijatelje i osamljuje se.
Alkohol smanjuje radnu efikasnost a alkoholičar ima lažno osećanje da radi dobro, te vrlo često on ostaje bez posla. Sumnjičav je prema svima uključujući i svoju porodicu. Često je i agresivan kako prema članovima svoje porodice tako i prema osobama iz šire okoline. Pokazuje znake ljubomore. Faze pijanstva bivaju sve duže, javljaju se alkoholne psihoze i opsednutost alkoholom. Moralno etička degradacija je sve veća.
Treba znati da i pre razvoja zavisnosti od alkohola tj. alkoholizma postoje obrasci pijenja koji zahtevaju dijagnostikovanje i intervenciju.To su: štetno pijenje i zloupotreba alkohola ili pretoksikomanska faza. Dijagnoza štetnog pijenja se postavlja kada postoje evidentni dokazi da je pod uticajem alkohola došlo do somatskih ili psiholoških poremećaja, osoba konzumira više od “prihvatljive“ nedeljne doze alkohola (za muškarce – više od 14 pića nedeljno ili preko 4 -5 pića tokom određene situacije, za žene – više od 7 pića nedeljno ili tri pića tokom odredjene situacije), konzumacija alkohola perzistira najmanje mesec dana ili se ponavlja tokom proteklih godinu dana, opijanje je učestalo ali zavisnost od alkohola nije razvijena.
Zloupotreba alkohola ili pretoksikomanska faza dijagnostikuje se kada postoji prisusustvo jednog ili više sa alkoholom-udruženih problema tokom jednogodišnjeg perioda. U ove probleme spadaju: nesposobnost obavljanja posla ili ličnih obaveza u školi, na poslu ili u kući, ponavljana pijenja u potencijalno opasnim situacijama, problemi sa zakonom zbog alkohola, kontinuirana upotreba uprkos njegovom uticaju na socijalne i personalne odnose.
LEČENJE ALKOHOLIZMA
Kao što su različite životne okolnosti dovele do toga da neko postane alkoholičar tako i ne postoji jedan, univerzalan put oporavka. U lečenju se koriste psihoterapijski modaliteti, što podrazumeva primenu individualne psihoterapije, zatim porodične terapije i grupne terapije. U lečenje se moraju uključiti svi članovi poodice, jer bez njihovog učešća gotovo da je nemoguće postići prave rezultate. Najvažnije je ostvariti uzdržavanje od alkohola, apstinenciju.
U početnoj fazi lečenja alkoholizma, odnosno u fazi uspostavljanja apstinencije, mogu se kratko koristiti benzodiazepini, afektivni psihostabilizatori i antidepresivi. Ovim lekovima umanjuju se simptomi apstinencije i čine zavisnika podobnijim za psihoterapiju. Po pravilu alkoholičar na lečenje dolazi pod prisilom porodice ili radnog okruženja i u prvom kontaktu sa terapijskim timom on daje verbalno obećanje da će se uzdržati od pića odnosno da će apstinirati. Ovom obećanju s obzirom da je psiha alkoholičara bitno izmenjena, i da je poverenje mnogo puta ranije izigrano ne može se verovati pa se od zavisnika traži da pristane na uzimanje lekova za hemijsku internaciju.
Prvi lek je disulfiram koji blokira metabolizam alkohola pa zavisnik ne sme da pije jer se i pri najmanjoj unetoj kojičini alkohola javljaju vrlo žestoki simptomi: crvenilo lica, porast pritiska, ubrzani rad srca, gušenje, glavobolja, mučnina, povraćanje, smetenost. Strah od pojave ovih simptoma zavisnika sprečava da konzumira alkohol, ali u slučaju prolongirane apstinencije, žudnja za alkoholom postaje sve veća pa veliki broj zavisnika prekida sa uzimanjem disulfirama i ponovo počinje da pije.
Novi pristup u terapiji alkoholne zavisnosti podrazumeva uključivanje leka akamprosata kako bi se žudnja za alkoholom smanjila. Akamprosat (Campral®), pomaže ljudima koji su ostvarili apstinenciju da se ne vrate pijenju. Ovaj lek se od prošle godine nalazi i na našem tržištu. Za razliku od mnogih razvijenijih zemalja Evrope u kojima se Campral® može dobiti na lekarski recept, kod nas troškove lečenja ovim lekom snosi pacijent.
Nedavno su objavljene kliničke smernice britanskog Nacionalnog instituta za zdravlje i klinička dostignuća (NICE preporuke) o lečenju zavisnika od alkohola (u februaru 2011). NICE vodič je ažuriran rezultatima kliničkih studija i naučnih istraživanja objavljenih tokom poslednjih tri godine i predstavlja praktične kliničke preporuke osnovane na dugogodišnjem iskustvu i najnovijim saznanjima. NICE preporuka navodi da se u prvoj liniji farmakoterapije preporučuje akamprosat i naltrekson za pacijente koji ne uspevaju da održe apsitnenciju ili koji insistiraju na pomoći farmakoterapije. Psihoterapija kako zavisnika, tako i njegove porodice je neophodna, ali se uspešnost lečenja povećava ukoliko se na adekvatan način primeni kombinacija lekova sa istom.
Diskutabilno je pitanje koliko je lečenje ovim lekom zapravo skupo, jer lečenje alkoholičara vrlo često podrazumeva lečenje gastrointestinalnih poremećaja (naročito bolesti jetre), neuroloških i kardiovaskularnih oboljenja. Kod velikog broja alkoholičara ove komorbidnosti se mogu sprečiti, ali u najvećem broju slučajeva je dugogodišnja zloupotreba alkohola dovela do trajnih posledica. Čak i ako bi se na stranu stavila emocionalna patnja kako alkoholičara tako i članova porodice, opet bi se došlo do toga da bi za društvo i pojedinca bilo ekonomski efikasnije blagovremeno lečenje alkoholizma. Cena lečenja somatskih oboljenja je visoka, a nije zanemarljivo i koštanje socijalnog angažmana oko članova porodice.
Na kraju treba istaći da u tretmanu prolongirane apstinencije od alkohola treba strogo izbegavati primenu benzodiazepina, zbog mogućnosti stvaranja dvostruke ili »ukrštene zavisnosti«.
