Opsesivno kompulsivni poremećaj

Opsesivno kompulsivni poremećaj karakteriše se ponavljajućim opsesivnim mislima i/ili kompulsivnim radnjama uz izraženu anksioznost. Kod većine osoba javljaju se i opsesije i kompulzije. Moguće je, međutim, da se bolest manifestuje samo opsesivnim ili samo kompulsivnim simptomima.

autor: Dr Vesna Tepšić Ostojić, psihijatar

Naziv poremećaja dolazi od latinskih  reči obsessio što znači opsedanje, navaljivanje, dosađivanje i compulsio  sa značenjem primoravanje, prisiljavanje. Poremećaj predstavlja beskonačan ciklus ponavljajućih misli i ponašanja. Ponavljaju se uznemirujuće misli, strahovi ili slike koje osoba ne može da kontroliše. Anksioznost koju opsesije stvaraju dovodi do potrebe da se izvode određeni rituali ili rutine (kompulzije). Kompulsivni riutali se izvode u pokušaju da se spreči  pojava opsesija ili da one prestanu. Rituali smanjuju anksioznost, ali samo privremeno i  ponavljaju se kod ponovnog javljanja opsesija.  Ovakvi ciklusi mogu trajati i nekoliko sati u jednom danu i značajno uticati na svakodnevne aktivnosti i kvalitet života.

UŠESTALOST JAVLJANJA I FAKTORI RIZIKA

Opesivno kompulsivni poremećaj javlja se u 1 do 4% opšte populacije. Prosečna životna dob javljanja je oko 20. godine života. Simptomi se mogu javiti i kod dece. Kod odraslih jednak je procenat muškaraca i žena, za razliku od adolescenata gde se češće javlja kod dečaka. Veća je verovatnoća javljanja ukoliko u porodici postoji osoba koja boluje od opsesivno kompulsivnog poremećaja kao i nakon  traumatičnih i stresnih događaja u životu.

SIMPTOMI BOLESTI

Kod većine osoba javljaju se i opsesije i kompulzije. Moguće je, međutim, da se bolest manifestuje samo opsesivnim ili samo kompulsivnim simptomima. Opsesije i kompulsije koje se javljaju mogu biti vrlo različite kako kod odraslih  tako i kod dece i adolescenata. Simptomi obično počinju postepeno i mogu se razlikovati u intenzitetu kod iste osobe u zavisnosti od životnih okolnosti, zdravstvenog stanja…

Za razliku od dece većina odraslih osoba uviđa da njihove opsesije i kompulzije nemaju uporište u realitetu. Postoji razlika između osoba koje nazivamo perfekcionistima i osobama s opsesivno kompulsivnim poremećajem. Perfekcionisti imaju pojačanu potrebu za redom ili preteranu brigu oko problema i situacija u svakodnevnom životu. Kruti su i zahtevni, ali to ne utiče bitno na  njihov kvalitet života i svakodnevno funkcionisanje. Opsesije i kompulzije smanjuju kvalitet  života. Pojačavaju anksioznost, otežavaju svakodnevno funkcionisanje na poslu, u školi, u društvu… Mogu se komplikovati depresivnim  ili nekim drugim anksioznim poremećajem,  poremećajem u ishrani, zloupotrebom alkohola i psihoaktivnih supstanci, suicidalnim mislima… Oboleli od ovog poremećaja često imaju osećanje krivice zbog opesivnih misli ili sramote  zbog kompulsivnih rituala. Često izbegavaju izlaske i druženja. Veći je broj obolelih koji nemaju partnersku vezu što se može objasniti socijalnim povlačenjem.

OPSESIJE

Opsesije su ponavljajuće, neprijatne i uznemiravajuće misli, ideje, strahovi ili slike. One su nametljive i u situacijama kada je osoba zaokupljenja nekom aktivnošću ili drugim mislima. Osoba pokušava da ih ignoriše ili potisne kompulsivnim ponašanjem.

Najčešće opsesije su strah od zagađenja ili prljavštine, potreba da stvari budu po nekom određenom redu ili simetrične, agresivne ili uznemiravajuće misli o povređivanju sebe ili drugih, neprijatne misli najčešće agresivne, seksualne ili religijske tematike.

Ispoljavaju se kao strah od prljanja prilikom  rukovanja ili dodirivanja objekata koje je neko prethodno dodirnuo, izbegavanje situacija u kojima može doći do kontakta s drugim osobama ili predmetima, izražena nelagoda kada stvari nisu u određenom redu, slike povređivanja sebe ili neke druge osobe, slike neprijatnih seksualnih scena, strah od izgovaranja opscenosti ili neprikladnog ponašanja…

KOMPULSIJE

Kompulzije su ponavljajuća ponašanja koja se osoba oseća prisiljenom da radi. Pokušaj su da  se neutrališu opsesije ili da se na taj način spreči neko loše dešavanje. One su preterane i često  nisu realno povezane s problemom koji pokušavaju da reše. Osoba ne uživa u njima i one samo privremeno smanjuju nelagodu ili anksioznost. Kompulzije mogu biti različite, ali najčešće su kompulzije pranja i čišćenja, brojanja, proveravanja, striktnog pridržavanja rutine ili reda. Primeri kompulzija su dugo pranje ruku, tuširanje, ponovljeno proveravanje da li su vrata  zaključana ili da li je npr. isključena ringla. Brojanje objekata, slaganje po određenom redosledu… Ponavljanje neke molitve, reči, rečenice, melodije…

ZAŠTO NASTAJE OPSESIVNO KOMPULSIVNI POREMEĆAJ?

Razlog nastanka opsesivno kompulsivnog poremećaja nije do kraja razjašnjen. U igri je verovatno kombinacija bioloških, bihejvioralnih i psihodinamskih uzročnika. Centralnu biološku  ulogu ima poremećaj neurotransmitera serotonina. Primećena je povezanost s infekcijom  hemolitičkim streptokokom grupe A. Prema bihejvioralnim teorijama relativno neutralan  podražaj povezuje se s anksioznosću u toku procesa odgovora na događaje koji se doživljavaju kao ugrožavajući. Na taj način neutralna  misao ili slika postaje uslovni podražaj koji uzrokuje anksioznost. Kompulzija zatim nastaje kao odgovor. To je aktivnost koja smanjuje  anksioznost povezanu s opsesijama što zatim dovodi do pojačavanja kompulsivne aktivnosti,  učvršćuje je i ona postaje nov naučeni obrazac  ponašanja. Psihodinamski se nastanak poremećaja objašnjava regresijom na analni stadijum razvoja. Pojačavaju se crte analnog karaktera (urednost, štedljivost, krutost) kao i ambivalencia, promene u super egu i magijsko mišljenje (stvaranje rituala). U super egu bolesnika dolazi do regresije na infantilni tip koji je krut i kažnjavajući što za rezultat ima strah da se ne povredi druga osoba i osećanje krivice bez obzira na učinjeno.

POSTAVLJANJE DIJAGNOZE

Kliničkim intervjuom dobijaju se simptomi karakteristični za pormećaj. Dijagnostika se može dopuniti psihološkom eksploracijom, a od značaja su i podaci dobijeni od članova porodice i prijatelja. Neophodno je isključiti druge psihičke poremećaje kao što su fobije i drugi anksiozni poremećaji, poremećaji sa sumanutošću ili opsesivni tip ličnosti.

LEČENJE

Lečenje poremećaja je dugotrajno, kod manjeg  broja pacijenata i doživotno. Kod najvećeg broja pacijenata simptomi se stavljaju pod kontrolu i oni vode normalan život. Najbolji rezultati postižu se kombinacijom psihoterapije i lekova. Od psihoterapijskih tehnika najčešće se koristi  kognitivno bihejvioralna terapija. U farmakoterapiji prva linija su antidepresivi iz grupe inhibitora ponovnog preuzimanja serotonina ili triciklični antidepresiv klomipiramin koji se  može davati i intravenski. Kod jače izraženih  simptoma ili kod nedovoljnog odgovora na antidepresive u terapiju se mogu uključiti i anksiolitici, psihostabilizatori kao i antipsihotici. Za  uspeh terapije od velike važnosti je da se lekovi  primenjuju dovoljno dugo i u dovoljnoj dozi. Pacijenti često odustanu od terapije čim se osete bolje i kod najvećeg broja simptomi se ponovo pojave. Terapija koja se primenjuje ne dovodi do  razvoja zavisnosti od lekova, ali preskakanje terapije kao i njen nagli prekid mogu dovesti do  simptoma koji liče na apsinencijalnu krizu. Svaku  promenu terapije neophodno je sprovesti u konsultaciji s psihijatrom.