Kako roditelj da zna da li je usamljenost deteta samo prolazna faza odrastanja, neophodna za psihološku obradu često kontradiktornih informacija? Da li je u pitanju odlika puberteta, osobina ličnosti ili je reč o nečem „ozbiljnijem“? Iako su u fizičkom smislu mladi zreliji nego ranije generacije, period adolescencije se produžio do 25. godine.
Jasna Bulajić-Stepanović, psiholog-psihoterapeut, jasnab@mensa.rs, psiholog Mense Srbije, psiholog Mense Crne Gore, supervizor Mense Bosne i Hercegovine
Usamljenost deteta može biti simptom stresa i depresije. Mada je često prolazna, bolje da je roditelji ne tumače samo kao uobičajnu razvojnu fazu, već da osluškuju dete, ispitaju šta se dešava.
Usamljenost i povlačenje najteže padaju školskoj deci zbog nedovoljno razvijenih mehanizama odbrane. Više nego ikad je dete zavisno od mišljenja drugih. Na društvenim mrežama se sve slobodno komentariše, ono što je nekad bilo privatno postaje javno. Doživljaj stalne izloženosti komentarima drugih naročito teško pada osetljivoj deci čije se samopouzdanje i mehanizmi odbrane tek izgrađuju, pa se povlače zbog negativnih komentara.
Većina tekstova o bolestima zavisnosti, sektama i duševnim oboljenjima počinje opisima ponašanja dece i adolescenata koja se naglo povlače od društva, menjaju okruženje, imaju iznenadne izlive besa, „sumnjive“ telefonske razgovore. Opisi su takvi da plaše većinu roditelja. Šta da savremeni roditelj radi? Da „špijunira“ preko facebooka, čita poruke i mejlove, svaki čas zove, ograničava, tj. da li da maksimalno kontroliše ili je moguće drugačije preventivno delovati da se spreče loše stvari?
Roditelj autoritet treba da zasniva na pravim vrednostima, a ne strahopoštovanju. Granice treba da se poštuju dosledno u skladu sa uzrastom, što znači da ista prava i obaveze neće imati predškolac i tinejdžer. Roditelj treba da sa detetom uspostavi iskren odnos, aktivno sluša i razgovara, poštuje dete i njegove predloge, diskutuje o raznim temama, ne potcenjuje godine i minimizira probleme već da pomaže da se stabilizuje. Ako dete u roditeljima vidi stabilan oslonac od poverenja i integriteta, obratiće se za pomoć. Bazično poverenje i bezuslovnu ljubav koju roditelji daju dete oseća, pa se trudi da poverenje opravda.
Sve češće se roditelji žale da im se deca malo druže, da su usamljena, da se žale na dosadu a vreme provode na internetu, Facebooku, Instagramu i Viberu umesto napolju. Društvo mladima daje doživljaj pripadanja, prihvaćenosti i sopstvene vrednosti. Ako traje duže, povlačenje u sebe je pokazatelj neprilagođenosti i trpljenja. Izuzetak predstavljaju mladi koji su još od detinjstva birali osamu, svet knjiga i mašte umesto igrališta, što ne mora biti loše niti ukazivati na patologiju. Međutim, kada se komunikativno dete iznenada osami, a na sva pitanja na tu temu buni, to je znak da se nešto dešava. Žrtve vršnjačkog nasilja često ispoljavaju takvo ponašanje, za sukob sa vršnjacima krive velikim delom sebe, osećaju se nevoljeno, neprilagođeno, odbačeno, pa se zato stide da priznaju šta se dešava.
Usamljenost nije prisutna samo kod introvertnih, već i kod prividno komunikativnih koji se osećaju otuđeno. Nemaju svi istu potrebu za druženjem. Iako su usamljenici uvek pod lupom zbog tajanstvenosti i „čudnog“ ponašanja, smislenije je baviti se onima sa skoro prisilnom potrebom da uvek budu u društvu zbog straha od samoće. Njihovo ponašanje i iskrenost emocija nisu pod znakom pitanja zato što je to socijalno poželjno ponašanje. Da li je usamljenost neizbežna posledica napretka tehnologije ili je moguće koristiti tehnologiju na pametan način, a pritom sačuvati prave vrednosti? Jedan od načina je decu preusmeriti na programiranje, umesto da se neurotizuju igricama, tako je dete na pametan način u kontaktu sa tehnologijama, što treba uravnotežiti sa boravkom u prirodi.
Poverenje i kvalitetna komunikacija se izgrađuju od najranijih dana. Treba davati sopstveni pozitivan primer putem dela, a ne praznih reči. Socijalne veštine se donekle mogu naučiti, ali mnogo toga dete mora naučiti samo. Roditelji mogu svojim primerom detetu npr. pokazati šta je prijateljstvo, ali ne umesto njega sklapati i održavati prijateljstva. Vodite računa o individualnim razlikama: ako je dete od najranijeg uzrasta uživa u svojoj povučenosti, ako pravi balans između druženja i samoće, nemojte mu nametati svoje parametre druženja, to dete nije „izgubljeno“ pa nema potrebu da bude „nađeno“. Dozvolite mu da uživa sa malim brojem bliskih drugara, kad bude i ako bude želelo da se otvori to će učiniti. Pomozite mu da se oseća dobro u svojoj koži, tako se gradi samopouzdanje. Setite se svog detinjstva: i vama je bilo potrebno vreme da shvatite šta želite i koje vam društvo prija.
Šta kao roditelj možete učiniti da se dete lakše uklopi i bilo manje usamljeno?
-Upoznajte svoj dete, nemaju svi iste potrebe za društvom. Ne zaključujte na osnovu svojih parametara (ovo je teško komunikativnim roditeljima). Neka deca imaju samo jednog, eventualno dva bliska prijatelja. Nemojte od dece tražiti da budu to što nisu, podržite ih.
-Dok roditelji žele da im deca budu posebna, drugačija, deca žele da budu deo grupe, da se uklope i ne izdvajaju previše. Dete koje „štrči“ često je žrtva vršnjačkog nasilja. Pomozite mu da uravnoteži te dve potrebe.
-Objektivno procenite ponašanje svog deteta u društvu vršnjaka. Možda je kod kuće komunikativno, ali u vrtiću i školi voli da dominira, pa se povlači ili biva agresivno ako nije u centru pažnje. Treba raditi sa detetom na razvoju empatije i dijaloga.
-Pomozite detetu da ima vremena za slobodne aktivnosti. Rasteretite raspored, ako nije tu veći deo vremena vršnjaci će zaključiti da na njega ne mogu računati, pa ga neće zvati kod sebe ili ići u goste.
-Ako dete nikako nije prihvaćeno u svom kolektivu, neka se druži sa decom sa vanškolskih aktivnosti i tako zadovolji potrebu za druženjem. Tako gradi samopouzdanje i socijalne veštine koje će primeniti i u okruženju gde provodi najviše vremena. Najbolje su manje grupe u kojima dete oseća sigurnost. Dajte mu vremena da se adaptira, dogovorite se unapred koji vremenski interval je dovoljan da proceni da li mu neki hobi odgovara (najbolje je to precizirati na godišnjem nivou). Prečesto menjanje hobija može još više poljuljati samopouzdanje, tako dobija poruku da ne istraje i da nije dovoljno dobro.
-Neka dete vežba samostalnost: ide samo u kupovinu, sprema jednostavna jela, nešto popravlja i održava čistim. Radne navike su važne ne samo za školsko gradivo, već i kod kuće. Tako se dete oseća korisnim, naročito ako date poverenje da uradi nešto samostalno, što je prevencija depresije i naučene bespomoćnosti. Nemojte raditi stvari umesto deteta..
-Ako je usamljenost rezultat okolnosti (gubitak najbližih, bolesti, iseljeništva i sl.), obratite se za stručnu pomoć. Depresija je najčešći oblik reakcije na okolnosti na koje osoba nije mogla uticati, pa se javlja osećanje besmisla i praznine. Osoba koja je pre toga bila izuzetno društvena i vesela odjednom postaje sušta suprotnost. Uobičajni vremenski okviri kada bi tuga trebalo da se prevaziđe je godinu dana, sve preko toga zahteva stručnu podršku.
