Jasna Bulajić-Stepanović, psiholog-psihoterapeut, psiholog Mense Srbije, jasnab@mensa.rs
Kada mladi odluče da odu roditelji imaju pomešana osećanja. Iako je jedan od ciljeva vaspitanja osamostaljivanje dece, mnogi roditelji preteruju u svojoj zaštitničkoj ulozi, pa dolazi do kontraefekta. Ispoljavanju ovog sindroma su najskloniji roditelji koji vide sebe isključivo u roditeljskoj ulozi, sužavajući ostala interesovanja.
Svaka promena u porodičnom sistemu vodi reorganizaciji postojećeg sistema uloga. Zato je važno sagledati doživljaje iz više perspektiva.
Normalna tuga kao reakciju na odlazak dece iz kuće se razlikuje od sindroma praznog gnezda; u prvom slučaju su pomešana osećanja kratkotrajnija i manje intenzivna, a u drugom dugotrajnija i intenzivnija koja mogu uključivati doživljaj besmisla, beskorisnosti, strah od starenja, bolesti i završetka života, depresiju, tabletomaniju, alkoholizam, hipohondriju (potiskivanje i somatizacija), produbljivanje konflikata sa bračnim partnerom, socijalnu izolaciju, razvoj fobija (strah od otvorenog i zatvorenog prostora, „domaćička neuroza“), odsustvo bilo kakve životne radosti, opsesivni doživljaj da deca neće uspeti da se snađu.
Obično se kriza poklapa sa hormonalnim promenama menopauze i brigom o trećoj generaciji, što pojačava doživljaj iscrpljenosti i nemira. Kod onih koji se vide pretežno u ulozi roditelja a koji su rano dobili decu, može se dogoditi i nova trudnoća u poznijim godinama.
Roditelji zaboravljaju da odvajanje nije isto i što napuštanje, pa to doživljavaju lično i kao sopstveni neuspeh („zar vam nismo dovoljno pružili“, „zašto idete ako vam je dobro“ i sl.). Teška ekonomska situacija odlaže tu odluku, ali nije presudna. Treba napraviti listu prioriteta i krenuti ka ostvarenju tih ciljeva.
Statistički se najteže na osamostaljenje odlučuju osobe sa srednjim i visokim obrazovanjem i osobe muškog pola (verovatno zbog tradicionalne uloge nastavljača porodičnog imena). Različite generacije imaju drugačija shvatanja: dok su roditelji živeli u vremenima gde se još uvek dobijao stan preko firme i moglo da se živi od jedne plate (i uporno čekaju da se situacija „sredi“, ne uočavajući da je u međuvremenu došlo do tranzicije), mladi su od samog početka svesni da moraju da zgrabe priliku, jer garancije nema.
Zbog specifičnih ekonomskih kretanja širom sveta, sve češće je u upotrebi termin „bumerang generacija“ koji označava mlade koji se, posle osamostaljenja, zbog gubitka posla i nemogućnosti novog zaposlenja, vraćaju u primarnu porodicu.
Najčešći povodi za osamostaljenje su odlazak na studije i sklapanje braka. Roditelji prvi povod opravdavaju sticajem okolnosti, lakše i manje lično, iako se dešava ranije. U većim gradovima osamostaljenje je obično oko 25-te godine, odnosno nakon završetka studija, dok kod onih koji ne nastavljaju školovanje taj proces bude i ranije.
U sredini u kojoj je teško naći posao na početak samostalnog života se duže čeka, često nekoliko generacija živi zajedno što komplikuje uloge, jer nakon zasnivanja sopstvene porodice teško je u istom okruženju biti istovremeno i dete i roditelj.
Važno je i da izbor partnera bude adekvatan, da emocije i razum budu u skladu. Mnogi prebrzo uđu u novu vezu u cilju lakšeg odlaska od kuće, ne shvatajući da nije isto „bežati od…“ i „ići ka…nekome/nečemu“. Često preadaptirani mladi koji su preskočili „pubertetske bubice“, za partnere biraju onog ko je trn u oku njihovoj porodici (zbog prevelike razlike u godinama i bračnom statusu, sklonostima kriminalu, bolestima zavisnosti i sl.). Birajući onog ko otvoreno kaže „ne“ njihovim roditeljima, težak zadatak suočavanja sa roditeljima prebacuju na drugog. Partnera ne vide realno, važnije im je da kontriraju (antikonformizam kao vrsta konformizma) pa ishitreno odlučuju.
Odluka o samostalnom životu treba da dođe iznutra, iz potrebe za samostalnošću, a ne isprovocirana konfliktima da bi otišli ljuti (u cilju negiranja tuge zbog nastupajuće separacije).
Ispoljavanju sindroma praznog gnezda su naročito skloni roditelji koji vide sebe isključivo u roditeljskoj ulozi (pri čemu su zanemarili partnerski odnos), obično odbijajući pomoć i terapiju, imaju sužena interesovanja, zauzimanjem pozicije „žrtve“ nastoje da ponovo uspostave kontrolu.
Važna je prevencija, način na koji se roditelji pripremaju i doživljavaju mini-odvajanja u ranijim razvojnim fazama dece (polazak u vrtić/školu, boravak kod bake i deke, rekreativne nastave, letovanja, prespavljivanja kod društva i sl.). Još tada treba roditelji da preispitaju sebe i svoja osećanja, prihvate odrastanje dece, strahove suze na realan nivo.
Dete, kasnije i mladi čovek, treba da to odvajanje doživi kao nagradu za samostalnost, kao dato poverenje koje će opravdati, a ne kao tužan događaj praćen katastrofičnim upozorenjima roditelja („pazi…“, „nemoj…“), što smanjuje samopouzdanje i pojačava osećanje krivice. Mnogi roditelji taj proces ne podržavaju zbog sopstvene posesivnosti i težnje za prezaštićivanjem usled straha, čineći tako medveđu uslugu.
Umesto da shvate da je cilj vaspitanja osamostaljenje dece koje jača samopouzdanje, podmeću se da sve rade (čak i domaće zadatke), smatrajući da tako pomažu, u stvari pasiviziraju (da bi se steklo samopouzdanje treba se truditi, vežbati upornost i strpljenje). Roditeljsko „pusti ja ću“ roditelji vide kao „čekaj da ti pokažemo, posle ćeš sam/a“, a deca kao „ti to ne možes, ja znam bolje“, uopštavajući na ostale životne situacije, ne veruju u sebe, misle da neko drugi sve zna/radi bolje.
Kada mladi odluče da odu roditelji su sa jedne strane ponosni na uspeh dece, srećni jer su deca zadovoljna, a sa druge ispunjeni čežnjom i tugom jer su deca odrasla i komunikacija više nije tako intenzivna. Kako se taj sindrom ispoljava i koliko traje zavisi od kvaliteta ranije komunikacije i osobina ličnosti. Odlazak dece može pokrenuti sopstvene doživljaje iz detinjstva koji su u vezi sa separacijom (rana iskustva odvajanja). Ako potiču iz verbalne faze i postoje sećanja na njih, lakše se obrađuju razgovorom, a ako neverbalni, dublje su ukorenjeni i zahtevaju profesionalnu pomoć.
Pre nego što mladi odu roditelji treba da promene način razmišljanja jer prezaštićivanjem postižu sasvim suprotan efekat od očekivanog. Bitnu ulogu dobija hobi, bilo potpuno nov ili reaktiviran iz mladosti (planinarenje, plivanje, kurs jezika i kompjutera, umetničke radionice, ples.). To je dobro iz više razloga: vreme provode kvalitetno, upoznaju nove ljude, pokazuju time da godine nisu prepreka, što vodi porastu samopouzdanja i olakšava separaciju.
Svaka promena u porodičnom sistemu dovodi do reorganizacije. U brakovima u kojima su roditelji fokusirani isključivo na roditeljstvo (uloge oca i majke) a ne i partnerstvo, odlazak dece predstavlja krizu na više nivoa.
Ako je njihov odnos bio godinama konfliktan, sukob eskalira uz nastojanje da se uvuku i deca. Tamo gde su otvoreni konflikti izostajali, gde odavno nema komunikacije, roditelji postaju upućeni jedno na drugo što vodi neprijatnosti, tenziji, lošim osećanjima, postaju svesni da nema komunikacije i da su se odavno udaljili.
Zato trče za decom jer su navikli da budu potrebni, što je smisao njihovog postojanja, a odlazak dece doživljavaju krajnje lično, kao da im nisu dovoljno pružili („Zašto idete kada smo vam sve dali, zašto da plaćate za tuđi stan kada ovde ima dovoljno mesta“). Neraspoloženi zovu telefonom svaki čas, deci nabacuju osećanje krivice zbog nejavljanja, mešaju im se u odluke. Mladima je teško da se tome odupru, a u stvari treba da obrnu uloge, postave granice koje će se dosledno poštovati, jer će u suprotnom ostati u ulozi dece tokom celog života i preneti to na druge odnose (bračne, roditeljske, poslovne).
Mladi treba da saopšte roditeljima da ih i dalje vole, cene sve što su činili za njih, da su zahvalni na svemu što su ih naučili i ljubavi koju im pružaju, da se osećaju spremnima za suočenje sa životnim iskušenjima, da je to korak na koji se nisu odlučili preko noći i da ih svako dalje ostajanje u roditeljskom domu sputava. Ako su već našli stalnog partnera ili zasnovali porodicu, takve razgovore treba obaviti nasamo.
Fokus treba da bude na reorganizaciji porodičnih uloga, da se jasno postave granice i odgovornost prilikom odlučivanja, da se zna ko je druga, a ko treća generacija jer promenljivi kriterijumi najviše štete deci naročito u predškolskom uzrastu (npr.ako je porodično pravilo da slatkiši ne mogu zameniti obrok, treba to ispoštovati.).
Treba definisati sve bitnije situacije koje mogu da potencijalno sporne u njihovom odnosu (dinamika viđanja i vaspitanje unučića, mešanje u bračne odluke, finansije.). Ako trenutno nema drugog izbora nego zajedničko domaćinstvo, važno je naći kompromis, što se postiže jasnom podelom uloga šta je čiji posao ili se menjaju obaveze na nedeljnom/mesečnom nivou.
Ovaj sindrom se ne mora nužno javiti: u porodicama zasnovanim na slobodnom ispoljavanju osećanja i iskrenoj komunikaciji, gde se pruža bezuslovnu ljubav, podsticanje samostalnosti (u vidu davanje podrške) počinje od najranijih dana, pa se i dečije „ne“ shvata kao sastavni deo razvoja.
Takva deca, kada porastu, osećaju zahvalnost i ljubav zbog svega pruženog, imaju potrebu da to prenesu dalje, svojoj deci, od čega nema ničeg lepšeg. Neke postupke i osećanja iz perspektive roditelja mladi razumeju tek kada i sami postanu roditelji, a ako su prethodne razvojne faze uspešno prevladane, to ih još više zbližava i njihovom odnosu daje poseban kvalitet.
