Na skali stresogenih životnih događaja smrt partnera je na zapadu na prvom, a kod nas na četvrtom mestu (na prvom je gubitak deteta).
Jasna Bulajić-Stepanović, psiholog-psihoterapeut, jasnab@mensa.rs, psiholog Mense Srbije, psiholog Mense Crne Gore, supervizor Mense Bosne i Hercegovine
“Živeli su srećno do kraja života“ je rečenica kojom se završavaju bajke, ali ne i život. Sa voljenom osobom ste želeli da dočekate starost, srećni što imate na koga da se oslonite. Toliko toga ste prošli zajedno, a mnogo toga je tek trebalo. Delili ste sve „i u dobru i u zlu“, nije bilo problema koji niste mogli rešiti razgovorom. A onda iznenada, ostali ste bez voljenog partnera…i vaš ceo svet se ruši. Kako uspostaviti ravnotežu bez nekog sa kime ste delili sve, kako da nađete snagu u sebi kada vam se čini da više ništa nema smisla.
Na skali stresogenih životnih događaja smrt partnera je na zapadu na prvom, a kod nas na četvrtom mestu (na prvom je gubitak deteta).
Bol je posebno jak kad je gubitak iznenadan. Tad dolazi do opsesivnog prisećanja detalja dana koji su prethodili tragičnom događaju (iz straha da se ne zaborave), sa fokusom na čin gubitka (naročito ako je u tad voljena osoba bila sama), što pojačava osećanje krivice (nisam bio/bila tu da pomognem). U literaturi se obično navode četiri faze nakon gubitka i psihološki zadaci koje treba uraditi da bi se vremenom smanjilo osećanje tuge. Od opisivanja tih faza i zadataka bitnije je dati smernice na koji način korigovati način razmišljanja i tako prevladati ovu životnu krizu.
“Živeli su srećno do kraja života“ je rečenica kojom se završavaju bajke, ali ne i život. Partner se može izgubiti: nesrećnim slučajem (saobraćajne nesreće, elementarne nepogode, udar struje i sl.), „iz punog zdravlja“ (a u stvari usled posledica prikrivenog oboljenja), nakon kraće ili duže fizičke bolesti. Svaki način gubitka je bolan, ali najteže je kada je to iznenada, bez prilike da se od bližnjih oprosti. Što je veća ljubav koja je partnere povezivala, dublja je tuga nakon gubitka. Nije retko da ubrzo nakon toga mnogi od tuge okončaju život (sindrom „slomljenog srca“), naročito ako nisu imali decu ili su im se deca odavno osamostalila, pa su bili upućeniji jedno na drugo. U tom slučaju ih sve što rade podseća na voljenu osobu: svaki detalj u stanu koji su zajedno opremali, mesta na koja su išli, rituale koje su svakodnevno upražnjavali. Mnogi zapadaju u depresiju (gube interesovanje za spoljašnji svet, jaka psihička bol dovodi do fizičke, poremećaja apetita, sna i volje, samo ih zanima da se što pre „odu na onaj svet“ kod bračnog partnera). To osećanje je najintenzivnije prvih nedelju dana a zatim, uz podršku značajnih drugih i ličnih kapaciteta za prevladavanje stresnih situacija, postepeno se prihvata realnost. Mnogi piju lekove za smirenje „da bi izdržali napor“, međutim, kao psiholog savetujem da se „anesteziranje“ primenjuje samo kod životno ugroženih osoba (kod npr.onih sa slabim srcem), a da je kod većine najbolje suočavanje sa tugom jer je tako najbrži i najpotpuniji povratak svakodnevnom životu.
Mnogima razvod ostavi ukus gorčine, koliko god ostali u dobrim odnosima sa bivšima. Mada je razvod psihološka „smrt“ partnera ipak je očekivani izbor jednog ili oba partnera. Na njega se može pripremiti, mnogi ga prihvate sa olakšanjem (zato se i razvode: jer nisu mogli da nađu zajednički jezik), dok je pravi gubitak partnera realan gubitak.
Život pred odraslog čoveka postavlja razne razvojne zadatke: završetak školovanja, nalaženje emotivnog (bračnog) partnera, zaposlenje, obezbeđivanje stambenog prostora, zasnivanje porodice. U stalnoj trci za boljim životom mnogi zapostave zdravlje, ignorišu simptome koje organizam šalje, rade previše (prekovremeno), a malo se odmaraju, što dovodi do akumulacije stresa. Sve mlađi ljudi dobijaju bolesti koje su smrtonosne ili koje smanjuju kvalitet života (šlog, infarkt i sl.), sve je više hroničnih bolesti koje su “tihe ubice“ (dijabetes, visok krvni pritisak), a raširenost kancera je sve veća. Menadžeri su dodatno opterećeni, važno je da od psihoterapeuta nauče tehnike brze relaksacije, kako da upravljaju vremenom i uspostave prioritete. Treba razlikovati neurotičnu od prave (stvaralačke) ambicije: prva vodi u hronično nezadovoljstvo, niz telesnih oboljenja bez obzira na postignute uspehe, za razliku od druge koja vodi osećanju ispunjenosti i samoaktualizaciji.
Za društvo je tuga očekivana i socijalno poželjna, za razliku od ostalih osećanja. Koja osećanja prevlađuju zavisi od stepena slaganja partnera neposredno pre tragičnog događaja, kao i da li su imali vremena da se oproste. Situacija se dodatno komplikuje u porodicama sa decom, kad je neophodno konsultovati stručno lice zbog prevencije separacione anksioznosti koja se može javiti i u odraslom dobu. Način saopštavanja deci zavisi od uzrasta, predškolci npr. nemaju izgrađen pojam smrti, sve shvataju bukvalno, a pojave reverzibilno. Najčešća pojašnjenja koja se daju (otputovao/la je, sada je na nebu i gleda te, otišao/la je na spavanje i nije se probudio/la, razboleo/la se pa lekari nisu mogli da pomognu) nisu dobra jer mogu provocirati fobije (strah od odlaska na spavanje, od bolesti i sl.), pojačati nepoverenje i strah (brigu za preostalog roditelja). Naprednija deca na ranom školskom uzrastu mogu razumeti šta se desilo, a većina tek sa deset godina.
Nakon prvobitnog šoka, gubitak partnera dovodi do niza (ne)svesnih osećanja. Ispod tuge je obično ljutnja (“kako je mogao/la da me napusti”) i strah (“kako ću bez njega/nje, ništa više nema smisla”). Teška osećanja se projektuju i na one koji se nisu snašli sa izjavom saučešća (ne znaju kako da teše pa se povlače zbog aktiviranja sopstvenih strahova), mnoga se prijateljstva prekidaju (zbog neosvešćene ljutnje i težnje za izbegavanjem situacija i ljudi koji podsećaju na raniji život). Neki ljudi brzo nađu nove partnere, što se psihološki objačnjava mehanizmom poricanja i straha od smrti. Ako su bila u pitanju autentična osećanja za tzv. rad tuge je potrebno vreme.
Kako uspostaviti ravnotežu bez nekog sa kime ste delili sve, kako naći snagu u sebi i nastavite dalje? Najpre ispoljite sve što osećate, bez cenzure i lekova. Zatim se trudite da ne razmišljate toliko o gubitku, već zahvalnosti što ste razvili kvalitetnu vezu. Razmislite šta bi bila njegova/njena želja: ne da okončate život u tuzi, već nastavite da ostvarujete zajedničke ciljeve, budete aktivni, radite sve kao do tad sa njim/njom. Ako imate decu budite svesni da ih sopstvenim primerom učite kako da prevazilaze teške situacije, što ne znači da ne treba pričati o roditelju koji nedostaje (naprotiv: slobodno kažite kako se osećate ali pokušajte da se prisetite što više lepih događaja). U godinama koje dolaze osećanja će vam biti pomešana na proslavama godišnjica, rođendana, dočecima Novih Godina, naročito kad vam se deca budu venčavala i dobijala svoju decu. Otvoreno ispoljavanje tuge se vremenom pretvara u svest o tome da partner nažalost nije doživeo te lepe događaje, ali da tih događaja ne bi ni bilo da nije bilo njega/nje. Kod bračnih partnera koji nemaju decu centralna misao treba da bude da je njihova ljubav toliko jaka da su opstali uprkos tome što nemaju decu, da ih pored toga toliko toga vezuje i spaja. Tako će njihov voljeni partner biti zauvek u mislima i srcu, voleli su i ljubav im je bila uzvraćena, a to im nikakav tragičan događaj ne može oduzeti.