napisala: Dr Tijana Mirović, Psihološko savetovalište „Mozaik”
Smrt bliske osobe predstavlja životni događaj koji donosi najveći stres i najveću životnu promenu. To je najteži od svih gubitaka, jer je bezuslovan, nepromenljiv i gubitak koji nas uvek zatekne – za koji nikada nismo dovoljno spremni. Njegova težina ogleda se i u tome što ovaj vid gubitka često predstavlja i gubitak sigurnosti („Šta će sada biti samnom?”), gubitak vere („Kako je Bog mogao da dozvoli da se to dogodi?”), gubitak mogućnosti („Mnogo smo toga još mogli zajedno”), gubitak identiteta („ja bez njega ne znam ko sam…”) i gubitak smisla („život više nema smisla”).
Gubitak pokreće proces tugovanja koji ima određene faze i zakonitosti iako svaki čovek raguje različito i na sebi svojstven način. Iskustvo pokazuje da većina ljudi tokom procesa tugovanja prođe kroz četiri faze. Prvu fazu karakteriše obamrlost, šok i neverica. Ožalošćeni se oseća zbunjeno, bespomoćno i izgubljeno. Javlja se neverica, negacija i tendencija da se život nastavi kao i do tada. Često je i funkcionisanje na „automatskom pilotu”, distancirano i bez emocija ili uključivanja. Kako osoba postaje svesnija da se gubitak dogodio, tako prelazi u fazu čežnje i protesta koja predstavlja period burnih emocionalnih odgovora na svest o realnosti gubitka.
Često su prisutni i čežnja za povratkom izgubljene osobe, negiranje trajnosti gubitka, plač i ljutnja. Sve to nastavlja se i u trećoj fazi koju odlikuje dezorganizacija i očaj, odnosno depresivnost, apatija i otežano funkcionisanja, koje je često praćeno i doživljajem da bolu nema kraja i da stvari idu „nagore umesto nabolje“. Finalno, ožalošćeni ulazi u fazu oporavka i reorganizacije ponašanja koja podrazumeva prihvatanje promena u sebi i okolini. Tada počinje i ponovno organizovanja sopstvenog života.
Pošto se ovaj proces ne odigrava kod svih ljudi na isti način (stadijumi se preklapaju, izostaju ili idu drugim redosledom), danas se ređe govori o fazama, a više o zadacima u procesu tugovanja. Tako se smatra da postoje četiri zadatka, čije je izvršavanje preduslov za završavanje procesa tugovanja. Prvi zadatak je prihvatiti stvarnost, značenje i neopozivost gubitka na intelektualnom i emocionalnom nivou. Drugi je proraditi bol zbog gubitka dok je treći prilagođavanje životu bez te osobe.
Poslednji zadatak se odnosi na preusmeravanje emocionalne energije u nove odnose i nastavljanje sa životom. Smatra se da je proces tugovanja završen onda kada možemo da mislimo o osobi koju smo izgubili sa tugom ili radošću, a bez velike boli i telesnih simptoma; onda kada možemo da ulažemo svoje emocije u život i žive osobe; kada se pojavi nada i zadovoljstvo i kada uspemo da se prilagodimo novim ulogama i životu bez umrle osobe.
Činjenica da postoje određene faze ili zadaci u procesu tugovanja, nameće pitanje koliko svaka od tih faza traje, odnosno nakon koliko vremena se proces tugovanja završava. Na ovo pitanje nije moguće precizno odgovoriti jer i proces tugovanja i oporavak nakon gubitka zavise od niza faktora. S obzirom da je kombinacija ovih faktora različita kod svake osobe i proces oporavka nakon gubitka odvija se i traje različito.
Takođe, proces oporavka ne znači nužno i kraj tugovanja. Kod većine ljudi godišnjice smrti, bitni datumi, praznici i drugi podsetnici na osobu koju smo izgubili, oživljavaju doživljaj gubitka i godinama nakon njega. Brzina oporavka nakon samog gubitka zavisi od toga ko je bila osoba koju smo izgubili (njenog uzrasta i uloge, stepen bliskosti sa njom i sl.) i da li je taj gubitak bio očekivan ili ne. Oporavak zavisi i od osobina ličnosti, načina suočavanja sa stresom i krizama, podrškom koju osoba dobija od okoline, ranijih gubitaka i stresova koji se dešavaju u isto vreme kada i gubitak.
Izuzetno važan faktor u oporavku nakon gubitka predstavlja i podrška koju dobijamo od ljudi u okolini. Veoma je važno da osoba ne prolazi kroz tugovanje sama, već da pronađe adekvatnu podršku i nekoga sa kim će pričati, plakati, pa i nasmešiti se. Nekada, u želji da nam olakšaju bol, ljudi u okolini pokušavaju da nam „skrenu misli“ i guraju nas ka tome da vidimo ili mislimo pozitivno. Ponekad izbegavaju svaku priču o gubitku i o umrloj osobi. Nekada, pošto ne znaju šta da kažu, ljudi pribegavaju frazama poput: „Život ide dalje“; „To će uskoro proći“; „Budi jak“ i sl. Ovakve fraze, gotovi saveti, pričanje o sopstvenim gubicima, kao i izbegavanje priče o smrti i umrlom uglavnom ne pomažu.
Naprotiv, veoma je važno da se sa pažnjom, osetljivošću i osećajem za trenutak inicira otvoren razgovor o gubitku. Ukoliko toj osobi ne prija razgovor, može se tragati za drugim, neverbalnim ili manje direktnim načinima da se pokrenu sećanja i ispolji bol. Mnogim ljudima koristi da čuju da je to kroz šta prolaze normalna reakcija na jednu tešku, a često i „nenormalnu situaciju“. Umesto da ih skrećemo sa bola ili teme korisnije je dati neverbalnu podršku (kroz dodir ili zagrljaj), pa i priznati da ne znamo šta da kažemo. Jako je važno i da se ljudi ne požuruju da se oporave i da budu bolje.
Ljude često uplaši trajnost i intenzitet emocija koje osećaju, pa brinu da li je to normalno ili besne na sebe što su „toliko slabi“. Zato je jako korisno da se i ožalošćeni i ljudi u njegovoj okolini upoznaju sa uobičajenim reakcijama na gubitak i sa činjenicom da su teške situacije i raznolike emocije ne samo normalne već i očekivane. Kao reakcija na gubitak pojavljuje se ne samo tuga, već i emocije poput besa na sebe i umrlog, krivica i griža savesti, strahovi, usamljenost, osećaj bespomoćnosti i drugi. Neretko su prisutni i brojni fizički simptomi, promene u načinu razmišljanja, kao i promene ponašanja. Sve pomenute reakcije su normalne u kliničkom i statističkom smislu. Problem nastaje kada one potpuno izostanu ili traju predugo i postanu preterano intenzivne.
Važno je znati da je ovo dugotrajan i bolan proces, čiji vrhunac najčešće ne doseže stanje pre gubitka. Pored toga proces oporavka nikada nije linearan, što znači da su dobri i loši dani neizbežni i da često idemo po principu „dva koraka napred, jedan nazad“. Zato, ne treba osećati strah, bes ili krivicu kada primetimo da nam ne ide onako kako smo mi ili drugi zamislili da treba.
Važno je dati sebi vremena i proći kroz sve segmente i zadatke i to bez požurivanja da sve „što pre zaboravimo ili ostavimo iza sebe“. Treba da dozvolimo sebi da osetimo sve te emocije, ali i da napravimo neki balans između bolnih i pozitivnih odnosno opuštajućih sadržaja.
Veoma je važno i da se pri tom održava nada i optimizam da će biti bolje. Gubitak, kao i svaka druga kriza, predstavlja ne samo opasnost već i šansu da nešto naučimo. Mnogi ljudi izlaze iz ovih situacija jači i spremniji da se izbore sa budućim izazovima.
